Огледала породичних и друштвених наказности

Бањалука – У Народном позоришту Републике Српске, од 5. до 11. јуна је одржан 25. Театар фест „Петар Кочић”, у чијем је такмичарском програму приказано пет представа, из Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије. Квалитет је у целини био веома добар и репрезентативан, и може се рећи да је дао подстицајан пресек регионалне продукције, тематски заокружен, усмерен на разрачунавања са дубоком корупцијом, трулошћу система и удављеношћу у општем безнађу (селекторка фестивала је глумица Слађана Зрнић). Прве такмичарске вечери је одигран „Ролеркостер” (Јелена Кајго/Милица Краљ) Атељеа 212, испраћен изузетним пријемом бањалучке публике, која је дугим стојећим аплаузом наградила драмске и комичке квалитете извођења. Други сусрет са овом представом је потврдио маркантне вредности текста који се луцидно суочава са хрпом наших предрасуда, а бацио је и посебно светло на изванредан наступ Теодора Винчића, заносног у приказу робота, уобличеног кроз изванредно изражајне, круте и механичке покрете.

Друге вечери је изведена представа „Сан о завичају” (Иван Велисављевић/Милан Нешковић) Народног позоришта из Ниша, о којој нисмо раније критички писали. Она је веома занимљива због успешно изграђене кафанске атмосфере, опипљиве животности амбијента, чији је доживљај појачан због игре на скученом простору (публика седи на сцени, близу глумаца). На позорници теку паралелни призори кафанске свакодневице у сеоској забити, коју сликовито одређују скрхани људи, наркомани, насилници, усамљени пензионери који играју шах, или тмурни људи забуљени у телевизор. Пратимо и повратак Колета, писца који је одустао од писања, савладан очајем, после седам година проведених у Америци, и искасапљених илузија о земљи могућности и благостања. Неискорењиво осећање безнађа снажно се гради кроз живу музику, сетне песме о пресеченим љубавима и испуштеним шансама, које деле простор са драмским сегментима. У њиховом извођењу, делови говора глумаца се преносе путем микрофона који отупљују емотивну снагу, због чега се намеће утисак да би игра била опипљивија и стварнија без микрофона. Поред тога, већи део сценске радње истинито одражава живот без живота, у селу заборављеном од људи и богова, где су умрли нада и вера у могућност проналажења среће.

Треће вечери фестивала је одигран „Покојник” Црногорског народног позоришта (Бранислав Нушић/Егон Савин), мрачна сатира о дубоко корумпираном систему. Друго гледање ове представе је изоштрило изузетан наступ Марка Баћовића, који је слојевито и заносно приказао урођен битанглук Спасоја Благојевића, његову склоност ка лоповлуку, и потпуно одсуство честитости и људскости. Нада Вукчевић је овај пут играла манипулативну Марићеву жену Рину, уместо Бранке Оташевић (о којој смо писали у раније објављеној критици), а њена Рина је обликована у гротескнијим цртама које истичу снобизам, користољубље и ледену ароганцију.

Наредна представа на програму је била продукција Сарајевског ратног театра, „Мој син само мало спорије хода” (Ивор Мартинић/Иван Плазибат), редитељски и глумачки вредна и целовита. Заснована на вешто написаној, комички ефектној породичној драми Ивора Мартинића која се суптилно иронично односи према свакодневним невољама, у приказу породичног окупљања поводом рођендана непокретног сина, сценска радња је вођена стилом финог поетског реализма. У ансамблу се посебно издвојила сјајна Јасна Диклић која је сведеним, а изражајним средствима, на сложеном простору преплета апсурда, гротеске и реализма, изградила лик баке Ане. Она лелуја између стварности и маште, сећања и заборава, у свету који је штити од болова свакодневице и тешкоћа суочавања са поразним истинама. Изузетан пријем ове представе, од стране бањалучке публике, показао је да је позориште изнад политичких ограничења, односно да снага уметности превазилази, или заобилази, вештачки наметнуте поделе, неприродне ограде. Оне су разуму несхватљиво подигнуте поводом овог гостовања, а апсурд прашинчине која се ових дана подигла у јавности због доласка САРТР-а у Бањалуку, већи је и због чињенице да је овај сарајевски театар 2015. године већ гостовао на сцени Народног позоришта Републике Српске. Позориште је мост који спаја, који прелази преко измишљених конфликата, што је и овај пут потврђено.

Последње такмичарско вече је изведена вишеструко награђивана представа „Успаванка за Алексију Рајчић” Народног позоришта из Београда (Ђорђе Косић/Југ Ђорђевић), која је поново доказала упадљиви уметнички утицај, освојивши награде за најбољу представу, режију и женску глумицу (Вања Ејдус). Други сусрет са „Алексијом” је посебно освестио њена ритуална и снолика значења, необичне спојеве рационалног и ирационалног, музике, ритма и драме, јака средства отпора против свеприсутног патријархалног насиља.