Све већа потреба за неуропсихолозима

Иако је више од петине грађана Србије старије од 65 година, у нашој земљи ради свега неколико неуропсихолога – на Институту за ментално здравље у Београду запослен је један неуропсихолог, на Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије ради такође само један неуропсихолог, на Клиници за неурологију КЦС запослена су три стручњака ове специјализације, а у Новом Саду ради само један неуропсихолог. Због тога не треба да чуди податак да се на неуропсихолошка тестирања на Институту за ментално здравље чека чак годину дана, а др Александра Паројчић, специјалиста клиничке психологије и неуропсихолог ове здравствене установе, упозорава да наша популација убрзано стари, због чега ће потребе за овом врстом стручњака бити све веће. Говорећи на округлом столу под називом „Неуропсихологија у сусрету клиничке праксе, неуронаука и сајбер-технологије” на 71. Конгресу психолога Србије, она је истакла да је просечна старост становника наше земље 43,8 година и подсетила на статистику која сведочи да око десет одсто људи после 65 године добије неки облик деменције, али и да се око пет процената особа млађих од 65 година суочи са губитком памћења.

– Код неуропсихолога треба отићи на преглед и ако често нисмо у могућности да се сетимо неког скорашњег догађаја, ако нам често „зафали” нека реч у говору, ако не можемо да се сетимо имена неке улице коју бисмо морали да знамо јер смо ту одрасли или броја аутобуса који нас често води на жељено одредиште. Односно ако перемо судове, а заборавимо да сипамо детерџент, ако често заборављамо да угасимо шпорет, искључимо пеглу или закључамо улазна врата од стана. Неуропсихолошка дијагностика открива поремећаје когнитивног функционисања применом стандардизованих тестова који покривају велики број неуропсихолошких функција – у питању је неинвазивна метода која може да пружи увид у конкретне функције мозга – објашњава др Паројчић, додајући да когнитивне сметње могу настати и као последица неких других болести или терапије – почев од онколошких, преко аутоимуних, до неуроендокриних.

Подсећајући да је неуропсихологија емпиријска дисциплина која се првенствено бави изучавањем измена у понашању, које се јављају као последице неуролошких озледа или обољења, др Александра Паројчић наглашава да оштећења мозга могу имати за последицу промене расположења – депресију, анксиозност и апатију, поремећаје понашања или когнитивне дефиците, као што су поремећај пажње, памћења, језика и мишљења. Код неуропсихолога долазе пацијенти који болују или од неуроразвојних поремећаја (поремећаја пажње или хиперкинетичког поремећаја) или имају сметње у учењу (дислексије, дисграфије и тешкоће у савладавању школског градива), неуролошке поремећаје (деменције, епилепсије или мултиплу склерозу), психијатријске болести (депресија, биполарни поремећај) или стања после можданих удара.

– Како старимо, пад когнитивних функција све је већи. Међутим, на основу неуропсихолошких тестова може се предвидети да ли ће когнитивни пад прећи у озбиљнију Алцхајмерову болест – због тога је важно што пре урадити дијагностику. Ми тестирамо не само да ли је у питању когнитивни пад већ и ког је степена и тежине тај пад и дајемо препоруке за даље дијагностичке процедуре и лечење. Неуропсихолози чине и саставни део тима за неурохируршке интервенције који процењује ризик од неке операције, а код нас пацијенти најчешће долазе тако што их упуте лекари психијатри или неуролози, којима су се они пожалили на дефицит пажње или проблеме са памћењем у свакодневном функционисању – закључује др Паројчић, додајући да образованије особе које су посвећеније идеји о доживотном учењу и развијању можданих капацитета имају бољу прогнозу.

– Није мит да особе које решавају укрштенице или пасионирано прате квизове „одлажу” почетак деменције или имају бољу прогнозу када су у питању неуропсихолошки поремећаји. За добар рад мозга важна је и физичка активност, јер она снабдева мозак кисеоником, али и медитеранска исхрана – бројна истраживања говоре да су плодови мора и маслиново уље најбоља „дијета” за мозак – прича наша саговорница.

– Када су у питању најмлађи пацијенти, радимо у сарадњи са дечјим неуролозима, психијатрима и дефектолозима. Важно је рећи да неће доћи до спонтаног „излечења” детета са АДХД поремећајем, који је заправо друго име за поремећај пажње и хиперактивност. Вежбе које ми задајемо деци са овим неуропсихолошким проблемом мењају структуру мозга и доприносе значајном побољшању дечје пажње, па је и образовна судбина ове деце значајно боља – закључује психолог Виктор Павловић.