Нова, добра времена у атлетици

Српска краљица спортова некад и сад. Да ли су били успешнији асови у старим, добрим временима или ови данас? Ако овај други период претеже, зашто је у јавности слика да је све само на Ивани Шпановић, сада Вулети?

На ова питања одговоре су дали Горан Обрадовић, атлетски тренер и председник Стручног савета Српског атлетског савеза, и Слободан Бранковић, првак Европе на 400 метара 1992. и директор Српског атлетског савеза.

– Атлетика је егзактан спорт, све је мерљиво. Милиметри, хиљадити делови секунде па и број медаља. Све то говори како је било. Не морамо да нагађамо – каже Обрадовић. Атлетски спорт је Србији донео 27 медаља с највећих спортских смотри у последњих 10 година, са светских и европских првенстава у дворани и на отвореном и с Олимпијских игара. До 2012. укупно у историји су освојене 24 медаље, а у последњој декади наши такмичари донели су више одличја него у целој историји српске атлетике пре овог периода. На Светском првенству за јуниоре 2008. Ивана Вулета освојила је златну у скоку удаљ, док су бронзане узели Татјана Јелача у бацању копља и Михаил Дудаш у десетобоју.

Први корак ка развоју појединачног спорта учинио је Олимпијски комитет Србије 2010. године. Тада је формиран систем у коме су препознати талентовани спортисти у појединачном спорту и начин њиховог финансирања.

Хале донеле преокрет

„Хале нам фале”, био је деценију и по вапај атлетских радника упућен преко страница „Спортског журнала”.

– Знало се да без континуираног рада и такмичења током целе године нема бољитка у атлетском спорту. До тада је све било у импровизацији. У генерацији један до највише два аса. Рад на зимским припремама у топлим крајевима пропадао је повратком кући, на снег, кишу и хладноћу. Хала је била основни предуслов да се успостави систем у раду. Прва је настала у Новом Саду на Новосадском сајму 2012. године. Корист од ње имали су сви атлетичари у Србији – подсећа Обрадовић.

И већ те године на Европском првенству у Хелсинкију Србија је освојила два одличја: Емир Бекрић постао је вицешампион на 400 м препоне, а Асмир Колашинац био је трећи у бацању кугле. Наставило се 2013. године. Освојене су рекордне четири медаље. Асмир је постао првак Европе у дворани, а Михаил Дудаш био је трећи. Начинили су увод у право чудо у августу 2013. у Москви. Србија је дошла до својих првих медаља са светских првенстава. Ивана и Емир освојили су трећа места.

На крилима тих резултата и уз помоћ Републике Србије почињу радови на реализацији тако жељене атлетске дворане, која је отворена у Београду у зиму 2016. године. Већ на лето Ивана доноси бронзано одличје с Олимпијских игара у Рију, после 60 година поста. Пре ње то су успели 1948. у Лондону бацач кладива Иван Губијан и 1956. у Мелбурну маратонац Фрањо Михалић. Обојица су освојили сребро.

Те 2016. године поново су донете у Србију четири велике медаље. Ивана је освојила још европско злато и светско сребро, док је Михаил Дудаш опет био трећи, сад на Старом континенту на отвореним борилиштима у десетобоју.

– У последњој декади никли су многобројни атлетски објекти у Србији. То је омогућило озбиљан развој атлетског спорта – подсећа Обрадовић.

Он указује да следећи корак Атлетског савеза мора да буде стварање нових и стална едукација постојећих тренерских кадрова, а држава мора да нађе решење финансирања струке у базичним спортовима, од којих све почиње. Они су полазиште и темељ свим осталим спортовима.

Као што смо земља кошарке и ватерпола, тако смо у атлетици земља скокова и бацања. Међутим, постоји несразмера у освојеним медаљама по групама дисциплина.

– Спринт је до 2016. године био на „апаратима за реанимацију”, али се изградњом атлетске дворане то променило. Наше спринтере све чешће виђамо на највећим међународним смотрама. Исти принцип треба користити и у средњим и у дугим пругама. Ако није довољно да наши тренери похађају иностране семинаре, довешћемо врхунске стручњаке из иностранства да буду ментори – сматра Обрадовић.

Атлетика је више спортова у једном. Дели се по групама дисциплина на: спринт, препонско трчање, средње и дуге пруге, скокове и бацања.

– У даљинским скоковима имамо одличја преко Иване Вулете и Страхиње Јованчевића, као и висинских скокова с висашицом Ангелином Топић. Исто је с кратким бацањима, куглашима Асмиром Колашинцем и Армином Синанчевићем и даљинским с копљашицама Татјаном Јелачом и Адрианом Вилагош. На препонама смо имали сјајног Емира Бекрића. У десетобоју Михаила Дудаша. Дакле, само се још спринтери чекају.

Искористили смо пун потенцијал једне феноменалне генерације. Сада стиже нова на челу с Адрианом Вилагош и Ангелином Топић. Европски олимпијски комитет прогласио је Ангелину најбољим младим спортистом у 2022. години, а Светска атлетика Адриану планетарном звездом у успону.

Старије генерације

И за старије генерације има места у Обрадовићевој анализи. – На 23 могућа такмичења последње деценије освојено је 27 медаља. Учинило је то 10 спортиста. Дакле, није само Ивана. Пре ње било је четворо наших атлетичара с више великих медаља. Највише, пет, освојио је Драгутин Топић у скоку увис, Ненад Стекић три у скоку удаљ, Иван Иванчић и Драган Перић по две у бацању кугле. Истина, Вера Николић их има три на 800 метара од чега се само једна води код нас, јер је две освојила као чланица хрватског клуба, а по тој припадности се рачунају медаље. Она је уједно наша једина светска рекордерка с легендарних 2:00,5 из 1968. године.

Најјача конкуренција

Слободан Бранковић подсећа да медаље у атлетици имају специфичну тежину у свету спорта. Њихов значај једнак је екипним фудбалским успесима. Објашњава да је то зато што се чак 214 федерација налази у светској атлетици, а Уједињене нације имају 193 државе чланице. Дакле, конкуренција долази са свих континената и реч је о најстаријем олимпијском спорту, а не неком од тек уведених у олимпијску породицу. У другим спортовима превагне нација, која негује неки екипни спорт и одакле долазе фаворити за медаље.

– У атлетици не може да се деси да неко има среће са жребом, јер су правила сурова, свако се такмичи са сваким од првог круга квалификација – мораш да будеш међу двојицом најбржих у групи или да оствариш неки од најбржих резултата „срећних губитника” да би прошао даље, па био у првој или осмој осморки – подсећа Бранковић.

Указује и да су норме којима се долази на такмичење толико јаке да може да их испуни мали број спортиста, а остали долазе на основу пласмана на ранг-листама, које се воде по строгим критеријумима.

Он подсећа да некада није било тако ни у атлетици.

– Не желим да потцењујем ничије достигнуће, али треба знати да је Фрањо Михалић освојио сребрну олимпијску медаљу 1956. у време кад црни спортисти нису још били заступљени. Већ 1960. године у маратону је победио Етиопљанин Абебе Бикила. Каква је снага његовог талента показује податак да је трчао бос. Зна се шта данас Етиопљани и Кенијци значе у атлетици. Светско злато у трци на 100 метара је највећи домет у спорту уопште, а освојио га је својевремено Ким Колинс из државе Сент Китс и Невис коју тешко да многи могу да пронађу на мапи света. Када тако нешто може да се оствари у фудбалу или кошарци?

Како до бржих фудбалера

А на питање одакле онда у јавности уверење да имамо у атлетици само Ивану Шпановић Вулету, директор Атлетског савеза каже:

– Мало је аналитичких текстова, као што је овај у нашим средствима информисања, и медија који прате квалитетно атлетику. Битна је само пука популарност, која ће да дигне тираж. Ивана је једино занимљива зато што је јединствена и на светском плану. Мораћемо да схватимо да је у интересу баш целог српског спорта да се атлетика сагледа суштински у медијима. Развој атлетских знања, која носе мерљив развој: брзине, скочности висашке и даљашке, снаге, издржљивости, брзинске издржљивости и других параметара, донеће свима благодет. Онда нећемо више имати фудбалере међу најспоријим на свету.