Кад евро вредности изгубе смисао

Према информацији Mинистарства финансија јавни дуг је крајем априла ове године износио 34,94 милијарде евра што у односу на бруто домаћи производ (БДП) износи 50,6 одсто. У истој информацији смо прочитали да је јавни дуг на крају прошле године износио 33,33 милијарде евра, што је у односу на прошлогодишњи БДП било 55,1 одсто. Ни краће информације ни више питања која траже одговор.

Ако је јавни дуг за четири месеца порастао за 1,6 милијарди евра, значи  ли то да би на крају године могао бити већи од прошлогодишњег за близу пет милијарди евра и да ће достићи 38 милијарди евра. Питање није без основа, јер је такав раст јавног дуга предвиђен приликом усвајања буџета за ову годину, када је предвиђено да ће јавни дуг на крају године износити око 56 одсто БДП-а. Ако дуг на крају априла у износу од 34,94 милијарде евра чини 50,6 одсто БДП-а, то значи да се за ову годину рачуна са БДП-ом вредним 69,05 милијарди евра, а 56 одсто од толиког БДП-а износи 38,6 милијарди евра. Рекло би се, све тече по плану.

Следеће питање је откуд да се очекује БДП на крају године у вредности од 69,05 милијарди евра, што је више од прошлогодишњег БДП-а за девет милијарди евра или за 14,5 одсто. Ако претпоставимо и да се оствари реалан раст од 2,5 одсто, како је и предвиђено приликом усвајања буџета, што је мало вероватно, то значи да се рачуна са инфлаторним ефектом од око 11,5 одсто, да би се остварио раст БДП-а у  еврима од 14,5 одсто. Инфлација од 11,5 одсто одудара од очекиване инфлације на крају године од осам одсто, с чим нас ономад обрадова Народна банка Србије (НБС), с обзиром на то да је инфлација по којој се обрачунава вредност БДП-а увек мања од раста потрошачких цена.

Ако се не рачуна са толиким инфлаторним ефектом, да ли се можда рачуна са растом динара, па кад се износ БДП-а у динарима прерачуна у још слабији евро добија се БДП од 69,05 милијарди евра и раст од 14,5 одсто. Било како било, ако стварно порасте за 14,5 одсто, можемо одмах да се кладимо да неће бити земље у Европи са толиким растом БДП-а. Дакле, могућ је парадокс својствен нама, да ћемо бити први по номиналном расту и међу последњима у Европи по реалном расту БДП-а, уосталом, као и прошле године са растом од 2,3 одсто и ЕУ просечним растом од близу 3,5 одсто.

Следеће питање је, како јавни дуг расте, што се види из информације министарства или пада што се, такође, види из поменуте информације. И расте и пада, као ретко где. У апсолутном износу је повећан баш за онолико за колико смо се задужили за четири месеца, а пао је у односу на БДП, нарастао на напред објашњени начин. Значи, јавни дуг стварно расте, а пада јер га упоређујемо са БДП-ом чија је вредност резултат реалног раста, инфлације и курса динара. Дакле, што већа инфлација то већи  БДП у еврима, наравно, при скоро фиксном курсу динара. И тако годинама уназад. Напросто, постало је бесмислено причати о расту БДП-а, плата и пензија исказаним у еврима при скоро десет година непромењеном курсу динара. С тим у вези је и следеће питање. Како курс динара мирује ако евро-камате расту  и скаче цена позајмљеног евра и при више него двострукој инфлацији у односу на европску? Биће да су фактори који чувају вредност динара веома утицајни. То сигурно није просечан реалан раст БДП-а од свега 2,7 одсто у последњих десет година, и повољан однос извоза према увозу. Тај фактор је, без сумње, огроман прилив девиза по основу страних директних инвестиција, дознака из иностранства и високог задуживања, што подиже понуду девиза изнад тражње, због чега је  НБС неретко морала откупом вишка понуде да спречава јачање динара.

На крају, процена пада инфлације до краја године на осам одсто заиста прија, али је мало вероватна колико и неколико претходних, откако се поново носимо с овим проблемом. Наруку јој не иде ни раст фиксних трошкова по јединици производа и услуга при успоравању привредне активности, нити мања тражња основних животних намирница услед  мање куповне моћи плата и пензија. Што се раста БДП-а тиче поред пада потрошње ограничење му је и знатно већа инфлација од европске при непромењеном курсу динара, што обара исплативост извоза. Додуше, кретање извоза у првом кварталу ове године демантује ову бојазан, али овде је реч о коначним резултатима. Уосталом, мања моћ новчане масе због инфлације и мање кредитне активности, такође је ограничавајући фактор реалног раста БДП-а. Нажалост, због много чега, једва чекамо да ова година истекне и да је што пре заборавимо.

Економиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa