Сарајево и емотивне уцене

Поводом гостовања Нелета Карајлића у емисији „Недељом у 2”, на ХРТ-у, друштвеним мрежама и порталима је почео циркулисати готово 10 година стар текстић, тачније фејсбук објава ди-џеја и продуцента Ненада Ковачевића, који тренутно ради за популарни бенд „Дубиоза колектив”. Ради се заправо о његовом кратком осврту на Карајлићеву популарну књигу „Фајронт у Сарајеву” у издању београдске „Лагуне”. Ковачевићев подгрејани осврт је наново одушевио сарајевску публику због оспоравања Карајлићеве тврдње да је из Сарајева „отеран”, односно „етнички очишћен”.  Ковачевић је овде вешто, што у овом случају и није нарочито тешко, искористио Карајлићеву недореченост. Заиста нисте етнички очишћени однекуд ако вас пријатељ одвезе аутом на аеродром у складу са вашом властитом вољом да однекуд одете због почетка „паљења наоружаног народа”. У том случају ви се можете назвати избеглицом. Карајлић је једноставно могао рећи своје стварне разлоге, а то је да, поред страха за властити живот, није желео да буде искоришћен од стране режима који не подржава, односно да себе доведе у ситуацију да, због страха за свој и животе чланова породице, буде приморан да од стране тог режима буде искоришћен.

Ковачевић, дакле, има право када Карајлићу поручује да би у Сарајеву, да је остао „дословно имао статус Бога”, с тим да му промиче да титула и положај  „сарајевског бога”, па чак и неког хијерархијски далеко нижег божанства, због цене какву за њу ваља платити, Карајлићу и њему сличнима, може бити, никада није била привлачна.

А због чега то Ковачевићу промиче? Евидентно је то из другог дела његовог коментара који завређује кратки осврт: „Ја сам Ненад Ковачевић, од оца Слободана, угледног грађанина овог града и државе, читав рат са рајом провео на Бјелавама и гле чуда, нит ми је ко претио, нит нас је ко терао, нит смо имали икакав проблем, нит смо где отишли. Елем, све ово пишем јер није у реду да лаж заживи и да почну људи веровати да је Сарајево муслимански град у којем свима осталима ил лети глава ил слично.” Аутор ових редова је провео рат на Вишњику, што је насеље суседно Бјелавама. Био бих изузетно злурад и непоштен да се не сетим светлих момената у рату: оног дела комшилука који је увек био ту да помогне када је нама деци (мом брату и мени) нешто затребало, људи који су остали верни предратним пријатељствима и учинили много да нас заштите, учитеља Мирсада (заборавио сам презиме) који је под гранатама дошао код нас у стан како би брат и ја ванредно положили разред, онда других наставника и професора ОШ „Муса Ћазим Ћатић” (како је преименована ОШ „Миљенко Цвитковић”) који су у тешким условима ’93. и ’94, били једнако посвећени свим нама, ратним ђацима – треба ли то рећи – без обзира на националност. Међутим, опис ратне стварности који нам нуди Ковачевић не би ли дискредитовао Карајлића, то јест „гле чуда, нит ми је ко претио, нит нас је ко терао, нит смо имали икакав проблем” не да не одговара истини, већ би се могао сврстати у врло лош производ жанра историјске фикције. Јер оно чему сам сведочио деветогодишњи ја се онда дефинитивно догађало у неком другом граду: непрестане преметачине станова од стране локалног ситнокриминалног олоша који је запосео локално обданиште и прогласио се „ослободиоцима”, тражење тобожњег оружја, претње, застрашивања, одвођења на испитивања и пребијања након чега су се многи одлучили да је избеглиштво далеко примамљивија и логичнија опција од чекања шта би ослободиоцима станова, пословних простора и гаража од њихових станара и власника следеће могло пасти на памет. Сећам се бескрајне наивности свога деде, иначе првака Сарајевске и Загребачке опере Миливоја Бачановића, када је олошу који је по ко зна који пут долазио да „тражи оружје” и при томе кињи и прети, показивао своје име у Музичкој енциклопедији Југославије, сећам се како приликом другог претреса један од „ослободилаца” испалио два метка из пиштоља између мене и мога деветогодишњег брата, сећам се такође како кроз прозор са једанаестог спрата гледам како руља линчује човека урличући да је реч о „четнику”, сећам се како га потом „ослободиоци” ципеларе.

Одавно сам се помирио с тим да у свом родном граду, у којем је основни критеријум друштвене афирмације јавне личности аминовање утопијских наратива о прошлости попут Ковачевићевог или мудро ћутање, немам шта да тражим. Не, дакако, искључиво због своје етничке припадности, већ зарад простог одбијања да афирмацију комбиноване глупости, лажи, токсичне позитивности и емотивне уцене, попут вербалне дијареје о гробовима који не праштају Карајлићу, Давора Сучића, прихватим као меру српске „нормалности” као што то чини Ковачевић и сви њему слични. Без свести о чињеници да су сви они били тек икебана у живом блату владавине Изетбеговићевог СДА, сви концерти, ратни и поратни, као и одлуке било које естрадне личности о месту властитог живота и рада, неће имати нити имају икаквог значаја, укључујући и можебитни Карајлићев наступ у Сарајеву чијој би организацији припомогао имењак Ковачевић.

Историчар из Сарајева

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa