Биће једном у Црној Гори

Ни највећи покераши у Монтенегру, са великим златним прстењем и кошуљом раскопчаном три дугмета надоле, као ни сами учесници парламентарних избора, још не знају како ће изгледати будућа влада Црне Горе. У некој вили, на неком брду, одакле се пружа поглед на чаробно море, Мило Ђукановић се много лакше мири са судбином него са губитком апсолутистичке власти, чије танке нити одржава кроз подмлађени ДПС, чији га резултати уверавају да ће се можда поново реинкарнирати кроз младе момке које је истурио на сцену.

Али, његово време је исцурело и сада су неки други момци у игри, чија имена до пре три године нико није знао, чија лица нико није препознавао, чија су се имена тешко памтила, али су у процесу Миловог педантног развлашћивања, почели да преузимају полуге власти, замах по замах, као у дугом пливању ка пучини.

Један од првих, а највероватније и први, јесте тридесетшестогодишњи Милојко Спајић, лидер Покрета „Европа сад”. Школован је на најпрестижнијим универзитетима, од царског Јапана, где је као стипендиста владе у Токију дипломирао економетрију и квантну економију, потом похађао кратак курс у комунистичкој Кини, да би онда био катапултиран у Француску, на најутицајнији европски универзитет за финансије, париски ХЕЦ. Али школа је школа, а пракса је пракса, те натанкован знањем и научним титулама, Милојко мора применити научено, похватати пословне шеме, научити како се управља менаџментом и људским ресурсима и душама на највишем нивоу, а полигон за такву обуку су глобалне финансијске корпорације Голдман Сакс и Сити банка. Одатле идете или у велики бизнис или велику политику, па после партнерства у једном фонду мистичног Сингапура, где се укрштају интереси америчког неолибералног и кинеског црвеног царства, Спајић се враћа кући. Зове га мајка Црна Гора.

Али, у земљи Брда и Приморја, племена и фамилија, где свако свакога зна у душу, одавде уназад вековима, треба савладати политички менаџмент који се нигде не изучава, већ се делује на основу инстинкта, дакле, онако како ти каже стомак, а не дипломе. Планиран за председника, непосредно пред изборе и коначни обрачун са Милом, из биографије Милојковог џепа одједном је извађено српско држављанство, па се читава конструкција срушила и у игру је упао играч са клупе. То је Спајићев заменик из Покрета „Европа сад” Јаков Милатовић, момак сличне учењачке биографије, с тим што се школовао као стипендиста америчке и британске владе на западу. А Мила би победио било ко, а камоли не Јаков, те се прича грана на неколико делова. Један експертски покрет и два момка која су ушла у прву постмиловску владу Здравка Кривокапића мењају улоге, али не и покрет, тако да Милатовић постаје председник државе, а Спајић као да лебди – ни на Ловћену, ни на мору.

Требало је послагати све коцкице у Црној Гори, а августовска већина из 2020. године, која је била кључна за свргавање Мила, а чији је идејни пројекат направљен у Митрополији црногорско-приморској, где је столовао главни архитекта Амфилохије Радовић, уз координацију са још неколико међународних бироа, као да није знала шта ће са влашћу, па упада још један играч – Дритан Абазовић, лидер покрета УРА. Стари вукови Андрија Мандић и Милан Кнежевић, знајући да су непожељни, као представници Срба у земљи чланици НАТО-а, обогаћеној капиталом руских олигарха, пружају подршку гласовима, организацијом и везама по дубини Црне Горе. После Дритановог устоличења за премијера, уз мањинску подршку Миловог ДПС-а, чинило се да је Ђукановић попио еликсир младости, јер пада најпре Кривокапићева апостолска влада, па онда и Дританова, али не и Дритан, који потписује Темељни уговор са СПЦ и преузима све полуге безбедносног сектора: тајну и јавну полицију, инструменте за којим чезну сви владари.

Док Дританова привремена влада и даље влада, јер његов кабинет је оборен, али не и Дритан, па је његов технички мандат дужи од редовног, Спајић је показао да је очигледно много тврђи играч неко што је показао као експерт и министар финансија, обећавајући велике плате и пензије. Његов покрет је освојио највише гласова, док је Дритан са својим политичким архинепријатељем, демократом Алексом Бечићем формирао коалицију, а Демократски фронт се раздужио, стварајући „Покрет за будућност”.

Како је неколико дана пред изборе Дритан пустио у јавност аферу „До Квон”, међународну трилер сапуницу о јужнокорејском краљу криптовалута који је проневерио 40 милијарди долара, покушавајући да спакује До Квона и Спајића у исти пакет пропалих акција, До Квон је ухапшен, а Спајић је победио. Зато тек сада следи права игра моћи.

Спајић је током изборне ноћи био изричит да неће да види Дритана очима, а камоли у влади, а у интервјуу црногорским медијима је показао да уме да буде и духовит, што је за сада био искључиви адут Милана Кнежевића. Спајић је рекао да сада улазимо у технички мандат техничке владе. Наравно, још Дританове. Такође је Дритану поручио да иде на ТВ дуел са До Квоном.

Али, како теку постизборни дани и ноћи, постизборна комбинаторика се компликује. У првом моменту Спајић је као идеалну комбинацију имао следећу једначину – владу без ДПС-а, без листе Мандића и Кнежевића и без Дритановог покрета УРА. Без „миловаца” јуниора, јер је и даље у друштву притисак да са ДПС-ом нема било каквог савеза. Без Мандића и Кнежевића, због утицаја запада и појединих структура изнутра. У овом збиру, Спајић има своју Европу сад са 24 мандата, плус мањине са 10, одвојеног Бечића од Дритана, са седам и два мандата Јоковићевог СНП-а. То су довољна 43, од укупно 81 мандата. У том случају, Спајић ће имати танку већину, а то је у Црној Гори плес по врху стења, испод којег нема мора!

Друга комбинација је да се ова једначина допуни Мандићевом и Кнежевићевом листом са 13 мандата, што би дало убедљиву већину од 56 посланика. Занимљиво је да је ову комбинацију предложио Здравко Кривокапић, политички син покојног Амфилохија и политички отац Милатовића и Спајића. У том случају, ван власти би остали ДПС и Дританова УРА. Миловци јуноше из јасних разлога, Дритан из осветничких.

Трећа комбинација је да већина из 30. августа 2020. године, плус мањине, формирају нову владу, што би значило да су у кабинету сви, осим ДПС-а. То би била већина од 60 посланика. Овом опцијом, листа ДПС-а се потпуно изолује и тако би се Мило додатно притиснуо да се и суштински помери из дубоке сенке, из које танким нитима вуче конце својих младих лутки.

Четврта комбинација је да Спајић договори коалицију са ДПС-ом. То би Спајићу менаџеру било примамљиво, зато што би га то најмање коштало. Јер, ДПС је спреман да прихвати и најмање, само да би показали да су у власти само три године после судбоносне 2020. године. Али, ова комбинација је најмање вероватна, јер би Спајић не само политички оживео Мила већ би га и ботоксирао. Мило би опет постао млад, лијеп и паметан!

Пета комбинација је да не буде никаквог договора и да се крајем јесени иде поново на изборе. Овоме се, вероватно, највише нада Дритан, како би за још који месец продужио рад своје „технички техничке владе”.

И ко, коначно, влада Црном Гором? Тек устоличени председник Милатовић? Или Спајић, који тек треба да се устоличи на месту премијера? Однос између њих двојице је интригантан, јер ма какве биле уставне надлежности балканска политичка правила не познају двосед као дизајн владарског престола. Постоји само фотеља једносед!