Шахисти и шахисткиње

Недавно је водећа руска шахисткиња открила нови континент рекавши да у шаху не одлучује физичка супериорност мушкараца, а на питање да ли шахисти и шахисткиње треба и даље одвојено да се такмиче – потврдно је одговорила. Значи, шах није бацање камена с рамена, нема одвојених школа, факултета за жене и мушкарце, али треба да остане тако како је. А тако је откако је измишљено правило такнуто-макнуто. У приликама када су истовремено одржавани турнири за жене и мушкарце, често је бивало да се шахисти после завршетка партије ослобађају напетости и замора препричавањем веселих згода из партија са турнира шахисткиња. Чувени велемајстор, озлојеђен пошто је његова ученица изгубила партију, предложио је да се донесе закон којим би се женама забранило да играју шах: „Уверићете се, ако се не донесе закон, оне ће и даље играти.” Признати шаховски стручњак објашњавао је да жене немају осећај „перцепције простора”, а џангризави, мање се ослањајући на науку, не попуштају – то је зато што не могу пет сати да ћуте, а тим горе што партије сад трају седам сати.

Не да се друга страна, потежу и Његоша: „Из грумена великога лафу изић трудно није...”; то јест, много је више шахиста. И то је тачно, и Његош је у праву. И није само то: жене кад се наиграју шаха, кад се примакну зрелим годинама спусте се са облака на земљу, а мушкарци би барем на шаховској табли да ратују, да се играју, да се надмудрују.

На Калемегдану не играју шах пензионерке, оне раде корисне кућне послове...

Чехиња Вера Менчик прва је шаховска шампионка. Држала је титулу најбоље шахисткиње од 1927. до 1944. Играла је на највећим турнирима, са најбољим шахистима тога времена. На пример: против шампиона Евеа једна победа, један пораз, са велемајстором Решевским једна победа, два ремија... Не помаже! Кад је на турниру у Москви (1935) велемајстор Пирц изгубио од Менчикове годинама су његови супарници, то памтим, о томе злурадо шапутали.

Није како је било. Године 1957.одржана је Прва шаховска олимпијада за шахисткиње, тридесет година пошто се збила Прва шаховска олимпијада (за мушкарце). После смрти Вере Менчик ФИДЕ је спровела систем такмичења за појединачно првенство света за шахисткиње.

Примакло сенеко друго време. У основној школи у селу Павлиш, недалеко од Вршца, догодило се да су девојчице далеко боље играле шах од дечака. У домовима пионира у Грузији девојчице су засениле дечаке. Нона Гаприндашвили и Маја Чубурданидзе стекле су шампионске титуле. Нона Гаприндашвили постала је председница олимпијског комитета своје земље. Обе су учествовале равноправно, ту негде, на турнирима мушкараца. Баш лепо, ко би рек'о (Мало ироније, тек да се зна). А онда је засијала Јудит Полгар. Тишина, престала чуђења. Јудит Полгар за време игре ћути, не говори. Пет сати, седам сати. На свој конто уписала је велики број имена најбољих шахиста света, имена шампиона. Умешала се међу крокодиле. Производи партије – лепотице. Својим примером одговорила је на питање да ли и зашто шахисти и шахисткиње треба да се такмиче заједно или одвојено.

И, шта се то догодилоу селу Павлиш? Шаховски мајстор Милорад Капелан, наставник у основној школи, успео је да његови ученици заволе шах. (Колико нас је изабрало животни пут под утицајем добрих или лоших наставника!)

Девојчице из Павлиша прославиле су своје село, прве су стекле факултетске дипломе, биле међу најбољим шахисткињама Југославије.

Дакле, село Павлиш и Јудит Полгар.