Кућа је заједничка душа породице

Уметнички фотограф Станко Костић (1964), информатичар по образовању, на више од 100 колективних и 70 самосталних изложби својих фотографија широм Србије и ван ње њиховом лепотом документује бајковиту и стварну лепоту њене „рајске баште”. Део те бајковитости, поред воденица, пећина, грнчарије, ћилима и обичаја су и старе куће и рајски крајолици у којима оне самују и подсећају нас на кратковидост и немар не само према тој лепоти него и према себи, својим коренима и својој души.

Кућа је наша мала црква, наша душа и заједничка душа породице, вели наш саговорник Станко Костић, а сведочи најновијом тематском изложбом фотографија старих кућа „Народи неимари Србије – Руком по мери”. Изложба је из Галерије Српске академије наука, на свом путу по Србији, као и неке од претходних тематских изложби гостовала у галеријама широм Србије.

Својим фотографијама старих кућа нас подсећате не само на то како се некада живело и градило, него и колико је народни самоуки геније био домишљат, а лепоту су стварали сами по мери свога дара. Шта је то што је пре тридесет година одлучило да се латите фото-апарата и кренете од свог завичаја, па наставите „уздуж и попреко” диљем Србије?

Када сам из сигурног топлог дома кренуо на студије у Београд, враћајући се у завичај, приметио сам да се тај бајковити и сигурни свет смањује пред мојим очима. Није више ни изблиза био велики као у детињству. Пожелео сам да остварим документарни запис о ономе што полако нестаје и урушава се пред нашим очима. Временом, границе су почеле да се шире, тако сам приметио лепе, складне мале, а многољудне куће које нестају. А те мале куће изнедриле су много више значајних, и великих људи него данашње велике, раскошне палате у којима се негују егоизам и егоцентричност, а не солидарност, великодушност и колективни дух.

(Фото:графисали сте старе куће, у источносрбијанским селима, на Пештерi, Старој планини. Свуда је све старо, понегде, још понека старамајка чува огњиште, али ваше фото-око је увек младо. Шта га додатно подмлађује и упућује вас да оставите вечности свој светлопис?

Мој живот у сеоском домаћинству ме је инспирисао и оставио те светле трагове у сећању. Ја путујући само трагам за мотивима и на целој територији Србијe откривам куће које лагано нестају под налетом савременог живота и глобализма.

Почели смо да се стидимо својих корена, самим тим и кућа, а и са кућама је као и са језиком. Чувајући реч, чувамо свој идентитет. Чувајући кућу као део архитектуре, чувамо и себе као део национа.

Често истичете да сте фотографишући места, пределе, поља, шуме, воде, воденице, пећине, клисуре, куће и бунаре, манастире и урбане фасаде, хтели да покажете скоро бајковиту лепоту Србије најпре онима који живе у њој, а потом да призовете и оне који не живе у њој да дођу и виде их. Које још идеје и намере вас на то подстичу?

Неко је већ рекао да лепота лежи у оку посматрача, а то се учи из куће. И љубав према животу се учи у кући. Сликањем кућа и некадашњег живота у њима, желим да оставим траг о времену које је прошло. А фотографија је ванвременска. Она говори истовремено о нечему што је било, а у тренутку гледања, ви живите са њом и она је са вама у садашњости. Истовремено, шаље поруку будућности како се некада живело у складу са природом. Тада се пила чиста вода, пливало се и купало у реци чија вода је могла да се пије. Све те фотографије су моји временски светлописи са пута кроз Србију.

Поред ангажованих мотива, вас као уметничког фотографа, добитника бројних награда, између осталог и награде Вукове задужбине за уметнички рад, покрећу и естетски мотиви. На које начине фото-апаратом остварујете ликовност и племенити вишак који надраста документарну димензију фотографија и уздиже их до уметничких слика?

Моје фотографије су естетизација те лепоте. Оне изазивају емоције и тог тренутка прерастају регистративну намеру и постају уметничка дела. Мени је драго да говорим о својим сликама, али не да бих их тумачио него да понешто кажем о њиховим порукама. Говорећи о Србији као рајској башти, фотографије говоре о животу који је био у складу са природом и који би требало да буде у складу са њом.

Налазите лепоту фотографишући и оно што се руши, пропада, као што испирач злата стрпљиво просејава и испирa песак за коју златну мрвицу. Шта сте све током тридесетoгодишњих фотографских хаџилука научили о природи, нашим прецима и њиховом животу, њиховој животној филозофији?

Непрестано сам ослушкивао природу, њене дамаре и живот у њој. Све што сам доживео, прерадио сам у себи и представио на својим фотографијама у тематским циклусима. Силазио сам испод земље, сликао сам лепоте пећина, нисам се бавио само површином. Летео сам параглајдером и одозго гледао живот. Шест тематских изложби имао сам само у Галерији САНУ. Међу њима: „Прича о воденици”, „Ћилим, пут нити”, циклус о Хиландару... „Нити” су гостовале и у Пољској, изложба о вештини преживљавања у долини Млаве, у Стразбуру. Све те изложбе носе заједничку поруку да треба да имамо мале снове, јер мали снови чине људе срећним. Све те фотографије старих кућа и старих заната споменик су рукодејству и људској руци која стално ради и гради. Куће са мојих фотографија су настајале и „расле” и по двадесет година да би постале сигурност и душа укућана, а данашње велелепне хладне куће „израсту” за недељу дана и постану тврђаве егоцентрика.

Старамајке на вашим фотографијама су у скоро сродничкој блискости са својом јединим „укућанима”: мачком, псом или кокошкама, а и они са њима. Скоро породична идила за коју треба имати и око и душу, бар колико је они међусобно имају?

Те старамајке на фотографијама никад се не жале на било кога из породице, нити на свој живот, иако живе тешко. Оне живе у нади да ће се њихови најмилији вратити или за тренутак када ће можда једном годишње видети своју породицу. Бака, са мачком и кучићима, која плете џемпер, не плете џемпер за себе него сину или унуку који живи негде у даљини. Она и даље брине о њему и ради да би допринела заједници. Тај џемпер који исплете препун је љубави. У њему ће унук или син другачије да се осећа, јер је у њега уткана мајчинска енергија и љубав.