Ми играмо главом а ви срцем

Као и пре стотину година, после Октобарске револуције, масовни долазак руске интелигенције у Србију оставиће дубок траг. Какав, зависиће од нас и њих, како их прихватимо и како се уклопе. Сада је међу нама већ много руских спортиста, па и шахиста, који доносе медаље под српском заставом, време је да се боље упознамо.

У току протекле седмице, двојица руских шахиста донела су Србији златне медаље са великих такмичења: интермајстор Станислав Михејев из Ечке, са 22. светског првенства шахиста са физичким инвалидитетом, а велемајстор Алексеј Сарана из Сингапура као победник премијерног такмичења у организацији Међународног олимпијског комитета, названог Олимпијска е-спорт серија.

Различитих су година, судбина и животних перспектива. Актуелни првак Европе Алексеј Сарана је са 23 године и рејтингом од 2.685 поена одмах запосео врх наше рејтинг-листе. Уз велику подршку Владе Републике Србије, само неколико дана пред одлазак у Сингапур добио је наше држављанство и отпутовао са српским пасошем. По речима међународног судије Небојше Баралића, главног оперативца уочи тог пута, Алексеј није могао да верује да је све то реализовано у експресном року.

Овај текст је пре свега посвећен Станиславу Михејеву (47), који већ деценију готово неприметно живи у нашој земљи. Упознали смо се на Првој параолимпијади у Београду, почетком године, када је са међународном екипом шахиста са физичким инвалидитетом освојио сребрну медаљу и одмах прокоментарисао:

– Жао ми је што нису дошли Димић и Класан, да играмо заједно за Србију, сигурно бисмо победили.

Искрено говори о разлозима због којих се још 2014. преселио у Србију:

– Први разлог је зима. Живео сам у Татарстану, у граду Набережние Челни, са око 600.000 становника. Дуго траје зима, пола године не можеш да изађеш из куће ни по хлеб. Други разлог је био заузимање Крима 2014. Одмах сам схватио какве ће бити последице и почео да тражим другу земљу. Велемајстор Синиша Дражић је био главни организатор светског првенства за инвалиде у Бањи Јунаковић 2014. и позвао ме да останем у Србији. Исте године сам се преселио у Нови Сад. Ту сам живео шест година и навикао се, али цене нису биле приступачне за мене, па сам 2020. прешао у Сомбор. Скупио сам све паре и купио гарсоњеру од 19 квадрата. Као странац, нисам могао на кредит. Боље и то него да се враћам у Русију, то ни једног момента нисам пожелео.

Да ли је улаз у гарсоњеру приступачан за инвалидска колица?

– Нема приступа, на излазу је седам степеника, сваки пут замолим неког пролазника да ми помогне. Људи су паметни, они то схватају. Није ми приступачан ни један аутобус ни воз, осим воза Соко, од Новог Сада до Београда. Са људима је лако, суштински је сличан менталитет са руским. Имамо заједничку културу мишљења, зато ми је лакше да прихватим ваше књиге и филмове.

И једнако волимо шах?

– Ту постоји разлика разлика. Осетио сам то већ први пут када сам дошао, али нисам схватао у чему је, сада сам „сконтао”. У Русији се игра главом, упућени смо само на резултат, на прво место, медаље и борбу. Овде људи искрено воле шах, играју срцем. То је другачије. Не знам шта је боље, можда мора да буде и овако и онако.

Како сте научили српски језик?

– Никако! Филмови, књиге, прича са комшијама, користим сваку прилику за разговор. За курс немам ни минута слободног времена. Живим сам, морам да средим стан, набавим храну, држим часове шаха, пуна ми је глава обавеза.

Станислав Михејев ради као професионални шаховски тренер од своје 15. године. Сећа се тих јако тешких времена у доба распада СССР, када је једва преживљавао. Пет пута је био светски првак, 2007. и 2014. у конкуренцији шахиста у колицима, а 2008, 2015. и 2023. у апсолутној конкуренцији такмичара са свим врстама физичког инвалидитета. Тек су прошлогодишња сребрна медаља и овогодишња златна под заставом Србије. Зашто не раније?

– Касно сам схватио да не вреди сам да шаљем захтев, него то мора да уради клуб. Тако сам тек крајем 2020, на захтев Сомборског шаховског клуба и Јосипа Декића, прешао на српску листу. Сада бих хтео да се захвалим клубу и Декићу и за то што су финансијски помогли моје учешће у Ечкој, као и Шаховски савез Војводине.

Да ли је у Ечкој била одлучујућа партија против браниоца титуле Андреја Оботчука?

– Да, он ме је добио 100 пута, а ја њега само једном до тада, још 2010. Ова победа вероватно није последња – каже Станислав, кога комшије најчешће зову Станимир. Има једну велику жељу:

– Маштам да добијем српско држављанство. Дивно би било да могу да добијем двојно, па да могу да обилазим мајку у Русији. Последњи пут сам ишао пре две године по папире, провео сам три месеца са мајком. Тада није било лоше, веровао сам да неће бити рата, али за пола године све се окренуло наглавачке. Законски бих могао да добијем двојно држављанство само ако уђем у брак, или ако ми помогну ови пехари и медаље.

Уз жеље да му се снови остваре, питамо ведрог шампиона борбе са животним препрекама – да ли је оптимиста по природи?

– Шта ћу, немам избора – каже уз вечити осмех.

Кроз филтер од 4.000 шахиста

Олимпијска е-спорт серија користи виртуалну форму квалификација за досад десет различитих такмичарских дисциплина. Алексеј Сарана је од марта прошао кроз филтер од 4.000 шахиста у онлајн квалификацијама до Сингапура, где је у финалу савладао велемајстора Максима Чигајева.