Варијације љубави

„Све што вам је потребно је љубав”. (Џон Ленон)

Љубав, та вечна животна и уметничка тема, та емотивна пустоловина, каткад и дилема: с ким, када, колико, како, докле, зашто. Особита важна у раздобљима рата, насиља, нагомилане мржње, оштрих политичких подела и нетолеранције. Љубав као претходна рационална одлука која се отргла контроли? Као неразумност, лудост, беснило од почетка до краја? Поље сласти и миља? Притом, постоји ли „право на љубав”, право да се воли и да будеш вољен? Првенствено имам у виду партнерску љубав, не потцењујући оне остале између живих бића: од породичних, сродничких, преко пријатељске, другарске, па све до верности и привржености човека и животиње. Није непозната ни љубав према Богу, домовини, она спрам природе (посебно у односу на биљке), али и према стваралаштву, односно према осталим човековим преокупацијама прожетим жаром. На крају крајева, стожерна је (и) истинска љубав према себи, „свом унутрашњем бићу” без које ни други облици љубави нису потпуни, нису искрени.

„Право на љубав” је исконско људско, неписано, обичајно. Шанса, могућност рођења љубави. Произлази како из права на живот, тако и из права на слободу. „Умро бих одмах сморен од тих зала када ми љубав још не би остала” (Шекспир, Сонет 66). Но, наречено право не мора да буде остварено, неизвесно је. (Као што и право на рад не значи аутоматски и право на запослење!) Стога је љубав трагање, лутање, труд, али и чекање, стрпљење. Јер, љубав не долази „на тацни”. У томе је и изазов, мука а и нада. Чежња и њено евентуално прерастање у прижељкивану личну, интимну релацију. Љубав човека усрећује, чини га племенитијим, бољим. Не увек и снажнијим. Уз неопходну дозу себичности, па и умерене, логичне љубоморе.

„Љубав је само крик побуне против празнине живота” (Жорж Батај). Она је комплексна вољна неслобода. Љубав је и сан, чаролија, стање величанствене узвишености, безмерна нежност, дивотна болест срца која је кадра да буде и лек за душу. Лепота и свепрожимајућа светлост, ако је целовита, аутентична, без резерве. Потенцијални водопад пољубаца, загрљаја и миловања. Транс у глави, у телу, у чулима. Препород боја и мириса. Љубав је магија и успламтелост, сусрети и растанци, носталгија, умеће и вештина. Поштовање, помоћ и пожртвовање. „Зар може бити љубави без жртве?” (Лаза К. Лазаревић) Она је и „топлина и додир” (Добрица Ћосић), поезија и загонетка, божји поклон, привиђење, спољни и унутрашњи сјај, одушевљење и разочарање – и још много тога. Овом приликом, разматрам једино партнерски спој или стремљење ка њему. Макар илузију о могућем заједништву, о спаривању два бића. Различитог или истог пола. А и тако сужено схваћена љубав има више грана.

Прво – „право на љубав” није исто што и „слободна љубав”. Шездесетих година прошлога столећа појавио се у Америци покрет младих као реакција на политичке стеге, нарочито на рат у Вијетнаму, али и на бројна правна и морална правила. Та бунтовна „деца цвећа” залагала су се за враћање природ(ност)и, за мир у свету, за „отворену”/„слободну” љубав у било ком облику: за рушење многих табуа, за експериментисања код физичке љубави – посебно за сексуалне односе без икаквих ограничења, у погледу времена, броја лица, пола, места, учесталости – уз музику, игру и необавезност у сваком виду. Таквом, „слободном љубављу” био је инспирисан и бродвејски мјузикл „Коса” из 1968. године, као и истоимени филм Милоша Формана из 1979. године. Описани талас, обележен и симпатичним, наивним компонентама, није могао дуже опстати због промењених прилика савременог света, па доцније и из одређених медицинских разлога (у шта се даље нећу упуштати).

Друго – одавно је позната такозвана „платонска љубав” (језички вуче корен из Платонове „Гозбе”): она је неузвраћена, само у нечијој глави представљена или/и измаштана, у суштини ипак немогућа, никад успостављена веза са неким другим. Платонска љубав је обично јавно неисказана, строго унутарња, по правилу тајна, свакад без физичког контакта, без узајамности, једнострана и једносмерна, „на даљину”, сва утопљена у идеју, у идеал.

Треће – одиграва се, и то не по изузетку, и искључиво „телесна љубав”. Похотна, сведена на сексуални чин, на физичко стапање уз обострани пристанак ради задовољења одговарајуће потребе. Њена баналност огољено је приказана, не без састојака (сувишне?!) суровости, у чувеном филму „Последњи танго у Паризу” Бернарда Бертолучија, са Марлоном Брандом и Маријом Шнајдер (из 1972. године). Несумњиво, где су претња и сила – нема ни говора о љубави!

Четврто – има сијасет, упркос различитим ометајућим појавама (као што је комуникационо-технолошки развој) – аутентичне, комплетне, и чулне и умне, и романтичне и страсне везе у исти мах, настале без објашњења, „из ничега”. „Права љубав”, љубав у „ужем”, дословном, чистом смислу. Због које се живи, али и због које се пати, па и гине. „Две људске љубави чине једну божанску” (Е. Б. Браунинг).

Пето – насупрот свим до сада скицираним огранцима љубави/„љубави”, бројне су форме „меркантилне љубави”, наклоности из обостране користи. Код ње је конструисана блискост две особе средство а не циљ. Од класичне проституције, до односа подређености у низу варијанти. Притом, посреди је слабост, па чак и „контакт” из нужде једног од партнера – услед лошег материјалног стања, ниског образовања, умањених способности, страха, незавидног друштвеног и равноправног положаја, нарушеног здравља, фактора деце, околине, „трећих лица”, традиције, порекла и слично. Али ако су, паралелно, у такав однос уткана (и) иоле здрава осећања, знаци навода се код речи „љубав” донекле релативизују.

На општем плану, љубав је процес који се одржава, траје. Док са његови актери мењају. Плима и осека. Успони и падови. Сунце и киша, радост и туга, усхићење и бол. Ватра и лед. Затезања и попуштања. Зарицања и преваре. Свађе и помирења. Олуја и ватромет, нирвана и бонаца. Вир и лиман.

Типична љубав људе „узима под своје”, после извесног времена нестаје да би се опет појавила само у персонално другачијем облику. Љубав је бујица позитивних осећања која неретко гази и право и морал (о чему је писао Дејвид Хјум). Љубавна прича двоје врсних интелектуалаца, славне норвешке глумице Лив Улман и елитног београдског новинара и врлог телевизијског посленика Драгана Бабића, одличан је пример фанатичног емотивног бљеска „У љубави, као и у религији, све почива на осећању и у веровању у невероватно”. (Јован Дучић)

Љубав која траје, негује се и унапређује, насушно је праћена – у свом развоју, у периоду пуне зрелости партнерске везе – и слухом за стварност, за свакодневне животне ствари, бриге и обавезе. Тиме би се дошло и до истинског просветљења, уживања и равнотеже, међусобног а и склада са окружењем: „и на небу, и на земљи”.

А „са сваком новом љубављу је слично као кад понављаш разред. Познајеш све предмете, а ниси сигуран да ћеш положити” (Бранислав Нушић).

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa