Титан и Титаник

Вишедневна драма под водом пет лица у батискафу „Титан” на путу ка ЗП (задњој пошти) „Титаника” самосахрањеног 1912. никог није оставила равнодушним, па ни ове наше хајдучко-титанске просторе, што се види по медијској ужурбаности кога и шта да питају, позову у студио, или слично, али овај пут без оне познате насртљивости, јер се драма није одигравала у нашим плићацима, већ на неком далеком и дубоком мору.

Дакле, батискаф је право терминолошко одређење тог подводног објекта, чијој су кугли у којој бораве људи, инжењери додали хидродинамичну форму, па је лаички назван подморницом, мада и не личи много, али рони па је то рецимо прихватљивија категоризација. Из седмог разреда основне школе се зна да геометријско тело шупља кугла пружа највећи отпор спољном притиску – у овом случају води. Следеће тело с нешто нижим отпором је ваљак који доминира у технологији конструкције подморница.

И оде ова петорка истраживача-авантуриста-богаташа богу на истину. Заједно с техничким менаџером те тур-операторске компаније за походе морским безданима. Људски смо стрепели за њих неколико дана, мада је стручним познаваоцима подводне сценографије било јасно да су страдали истог тренута кад је изгубљена веза с матичним бродом који је на површини био позициониран тачно изнад „Титаниковог” гробног места, очекујући за пет до шест сати повратак експедиције са уклетог брода који је откривен 1985. на дубини од 3.800 метара.

Ако је било, како нас информишу западни медији блиски тој тематици, техничких пропуста у сервисирању батискафа последњих година, укључујући и то да су поједини делови уграђени за роњење до 1.300 метара, како је могућно да други човек компаније, уз то инжењер, иде у мисију шифровану као „3.800 м”. Јесу ли то биле инсинуације, сад кад их је убила дубина, или имамо право да сумњамо у знање челника тог подухвата. Намерно не истичем „опасног”, јер је то по природи ствари сваки одлазак под воду, а именовани је баш у овом батискафу посетио „Титаник” чак шест пута.

Потписнику ових редова који је у ЈРМ провео под водом 6.800 сати и досегао 303 метра (сасвим референтно европским дометима) је лако реконструисати фаталност исхода ове мисије. Три основна и необорива разлога свих удеса под водом су: (1) продор воде оштећењем чврстог трупа, (2) пожар на електроинсталацијама и (3) квар – чега? – било чега што угрожава аутономију и возно стање објекта под водом.

Шта се онда десило „Титану”? Да је у питању био квар, лакши продор воде или иницијални пожар, пилот би стиснуо дугме за алармно стање (светлосно-акустични импулси), чиме би оператери на матичном броду добили сигнал за брзу реакцију, а пилот усмерио батискаф ка површини. Ништа од сигнала што индицира јак водени удар у унутрашњост хабитата пуцањем титанијумско-карбонског трупа или акрилне куполе није, нити је могло бити одаслано, а зашто – никад нећемо сазнати, па макар нашли батискаф и изнели га на површину, нити би то компанија „Океанска капија” (Ocean Gate) из милион разлога икад саопштила.

Као и сваки сложени објекат који иде под воду, батискаф „Титан” је имао бар три система за спасавање, изроњавање или бег на мању дубину (динамичко, статичко, одбацивање терета), али све то подразумева да кључно лице, у овом случају пилот, влада ситуацијом, што се очито није десило у том тренутку. Водени удар (имплозија) је разнео труп и, непријатно је рећи, самлео путнике, тако да се батискаф отежан за десетак тона (наплављивање хабитата) стрмоглавио на своје почивалиште негде уз свог скоро па имењака.

А приче о кисеонику су биле једна од главних тема – неспорно важно, јер би у нормалним околностима то омогућавало или лимитирало живот путника. Али није кисеоник дозиран из неких резервоара, јер би сат по сат дошло до повећања притиска унутар простора боравка путника, тј. и парцијалног притиска – како кисеоника, тако и угљен-диоксида – а не зна се шта је опасније под водом. И додатно, не постоји могућност да се сувишни ваздух избаци из батискафа на тим дубинама. Дакле, према запремини хабитата, броју људи, планираном времену роњења и уобичајеном ритму дисања, по простој формули се рачунају резерве материје за регенерацију ваздуха који се дише. За ове мисије се користи зрнасти калијум-пероксид у контејнерима кроз које струји ваздух, апсорбује угљен-диоксид и ослобађа кисеоник, држећи тако баланс односа О₂ и СО₂ у оптималним границама у хабитату.

Што се тиче прича о лошој документацији и недостатку сертификата батискафа, његове опреме и делова – могуће је, али откуд то медијима, кад се сваки такав папир сумњиве конотације чува у сефовима фирми или ако је позитиван/афирмативан истиче на пригодним местима у кабинетима менаџера. Рекао сам ових дана на више места да је стандардизација производње таква да тај уређенији (западни) део света ни обичне чамце не може да направи без сагласности неког од класификационих друштава за ту технологију. Или може – ако се ради прљаво, нечасно, авантуристички или слично томе, али никад и нигде где се људски животи могу довести у питање.

А да се удеси дешавају и у најнапреднијим технологијама свемирске и дубоководне делатности, нагледали смо се удеса у оба медија – и авиона/свемирских бродова и подморница, па није згорег запитати је ли било аљкавости у односу према политици квалитета у овој фирми. Можда је то нерешиво ребус питање, или ће истрага показати да је ребус ипак био решив.

Један поглед на трагедију је страдање искусних истраживача с јаким референцама и богатих авантуриста, а сасвим други кад страда студент, па је зато исправно запитати шта је његовом оцу бизнисмену (такође, страдао) требало да поведе наследника на пут без повратка и каква би му то референца била у управљању рафинеријама или банкама, за шта је вероватно био предодређен по фамилијарном бизнис коду.

Морнарички пуковник у пензији, подморничар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa