Наше племе погинути неће

„Пошло се од тога да споменик косовским јунацима не сме бити довољан сам себи, то јест, да не сме бити дело чија ће реализација апсорбовати сву пажњу посетилаца. Напротив, он треба да буде средство које ће уводити у косовски дух и атмосферу”. Овим речима је на Видовдан 1953. године текстом у „Политици” Милорад Панић Суреп, тадашњи директор Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе СР Србије, објаснио мотиве и значај градње специфичног споменичког решења познатог као Споменик косовским јунацима на Газиместану. Да, симбол битке на Косову пољу има тек 70 година и четврто је обележје подигнуто на овом месту у знак сећања на кнеза Лазара и његове ратнике.

Иницијатива за подизање споменика потекла је по завршетку рата, а идејни творци знамења били су поменути Милорад Панић (који је пре Другог светског рата радио као новинар у „Политици”) и архитекта Александар Дероко. Рад на пројекту и законској регулативи почео је још 1950. године, али с обзиром на то да је првих послератних година било пречих питања и проблема, изградња споменика почела је тек 1953. године, у склопу припрема за обележавање јубилеја Првог српског устанка и 565. годишњице Косовске битке, која је свечано прослављена наредне 1954. године.

Требало је да то буде омаж борбеној традицији српског народа, коју је у новим идеолошким оквирима требало приказати као својеврсну предисторију успеха комунистичке револуције на простору Косова и Метохије. Настојање југословенских (а у ствари српских) комуниста да креирају наратив по којем би се револуционарна борба довела у идејну раван са јунаштвом косовских ратника, довела је до специфичног споменичког решења које је представљало симбиозу традиционалног и модерног, историје и садашњости, архитектуре и поезије. Спомен-кула била је јединствени меморијал чија је физиономија потпуно одступала од тадашњих канона градње.

Архитекта Дероко је спомен обележје конципирао у форми средњовековне куле, високе према званичним изворима 25 метара, састављене од камених коцки зеленкасте, сиве и ружичасте боје, из три оближња каменолома. Према архитектонској структури, грађевина је рађена у духу српско-византијске традиције. На прилазној фасади поред истакнутих ратних амблема, бронзаним словима исписана је позната „Лазарева клетва” – „Ко је Србин и српскога рода, а не дошо на бој на Косово...”.

Кроз унутрашњост куле воде степенице до терасе на врху. Оне имају дванаест подеста – одмаралишта. На сваком од њих налазе се стихови песме „Бој на Косову”, који хронолошки прате етапе до врха куле. Крајњи цитат чине речи мајке Југовића. Од укупно 114 стихова последњи гласи: „Наше племе погинути неће”.

Четири споменика од Косовског боја до 1953. године на подручју историјског локалитета Газиместан, у различитим епохама, сведоче о јакој историјској свести српског народа везаној за простор Косова поља. С друге стране говоре и о разорном процесу затирања трагова српске споменичке културе који на простору КиМ траје вековима.

Прво спомен обележје на месту попришта Косовске битке подигао је Лазарев син деспот Стефан по повратку из Ангорске битке 1402. године. Био је то мраморни стуб са уклесаном похвалном песмом у форми апострофе. Његово постојање није било дугог века, с обзиром на то да су га по запоседању ове области разориле Османлије. Тачна година рушења споменика није позната, али судећи по историјским изворима из доцнијег периода, он је уништен пре краја истог века.

До подизања новог споменика на Косову пољу прошли су векови. Предање каже да је у 19. веку постојало обележје скромних димензија и облика, али приче о њему не допуштају могућност било какве реконструкције. Ни овај споменик није дочекао освит следећег века.

Наредни спомен у част косовских јунака подигнут је 1924. године у виду осмометарског обелиска са крстом на врху. Ово знамење поставио је приштински војни гарнизон за потребе полагања војничке заклетве. Обелиск је сматран привременим решењем до изградње већег и велелепнијег меморијала. Вајар Иван Мештровић још 1911. године израдио је план и макету градње велелепног Видовданског маузолеја на Газиместану, чији су елементи у духу тадашњих идеолошких струјања требали да симболизују јединство југословенских народа. Међутим, реализацији ове идеје испречиле су се политичке и финансијске (не)прилике. На крају и сам обелиск са крстом страдао је под налетом Албанаца априла 1941. године.

За Дерокову кулу из 1953. може се приметити да је једно од малобројних меморијала који су настали у време СФРЈ у спомен на српску националну традицију. И данас она доминира пределом, као симболична тачка одбране српства на Косову и Метохији. Али, по први пут од завршетка оружаног сукоба на КиМ 1999, видовдански парастос, због безбедносних разлога, неће бити одржан пред спомеником на Газиместану него у манастиру Грачаница.