Епоха вештачких „Битлса”

Да ли је дошло време када ћемо поново моћи да слушамо гласове који су нас некада одушевљавали, композиције које су нас надахњивале, доживети узбуђење из младости...? Али овај пут са новим мелодијама, текстовима, хармонијама, у новим аранжманима... Управо такво нешто нуде нам „проповедници” и заступници тзв. вештачке интелигенције („Artificial intelligence”, или скраћено AI), убеђени да је компјутером могуће симулирати чак и људска осећања. А у суштини, у питању је проста математика: „нахранити” машину довољном количином података, пустити је да их обрађује и на крају да нам понуди најбољи резултат.

Како је недавно пренео Радија Би-Би-Си, бивши „Битлс” сер Пол Мекартни ухватио се посла да „оживи” композицију „Сада и онда” („Now And Then”) из 1978. коју је његов колега Џон Ленон почео тек да уобличава, али је никада није довео до краја. Додајмо и да је „Сада и онда” била увршћена у могуће кандидате за албум из 1995. који је требало да најави поновно уједињење ливерпулске четворке.

Прича каже да је Мекартни поменути снимак добио од Џонове супруге Јоко Оно, на обичној магнетофонској касети са назнаком – за Пола. Претпоставка је да је настао у Леноновом апартману у Њујорку. С обзиром на то да је технологија снимања на обичном „касеташу” недовољна за озбиљније резултате, одлучено је да се све подвргне обради уз помоћ већ поменуте вештачке интелигенције. Глас издвојен од звука клавира и околних шумова био је спреман да као „сирови материјал” буде употребљен за студијску обраду поменутог снимка, али и за неке нове пројекте.

Одмах да разјаснимо: све што је урађено са снимком покојног Ленона само је резултат примене најсофистицираније технологије. И ништа више. Ипак, ни то није нешто што би требало унапред одбацити. Сачекајмо ипак крајњи резултат.

Сваки покушај да се крене корак даље захтевао би ангажовање стварног људског бића, довољно талентованог и способног да музички размишља слично Ленону. Један такав експеримент одавно су нам понудили београдски ствараоци Небојша Игњатовић, Растко Ћирић и група музичара окупљених око пројекта „Душа од гуме” („Rubber Soul”), показавши на свој начин да прича о четворици ливерпулских момака никада не може бити сасвим окончана. Уосталом, о томе сведоче и значајна међународна признања којима је „Душа од гуме” овенчана.

Но, вратимо се вештачкој интелигенцији. Неке резултате већ имамо пред собом: композиције створене компјутером можете наћи на свим музичким каналима. Ту су и ритам и хармоније, мелодија, текст... па чак и вокал. Наравно, компјутерски генерисан. Понуђене су вам и топ-листе најуспешнијих дела, па шта се коме допадне. Све је урађено према правилима музичке продукције, чисто, динамично... за сваку врсту расположења.

Оно, међутим, што у таквим снимцима нећете наћи су – људска осећања. Она су ипак ствар тренутка, расположења, талента и умећа ствараоца. Али у временима када музику слушамо тек успут док возимо кола кроз градску гужву и будно пратимо шта се око нас дешава, можда би и то могло да буде довољно. Ипак, све говори да није. Ни близу.

Оно што може да завара неупућеног слушаоца „генерисане музике” јесте извесна сличност са нечијим већ познатим делом што се базира на могућности да компјутер „нахраните” подацима у вези са стилом вама омиљеног аутора, његовим досадашњим остварењима, начинном „слагања” нота, хармонија... Међутим, компјутер ноте и хармоније може само да – сложи, не и да их измисли, па ће вам испоручити дело у којем ћете препознати карактеристике оригиналног творца, можда и више њих истовремено, али ту неће бити ничега новог, ничега – самоствореног.

Некада су композитори морали да познају све тајне музике – од записивања нота до тога колико се пружа и какав је звучни спектар сваког инструмента понаособ. Они који нису били упознати са поменутим тајнама ослањали су се на природни таленат, знање стечено праксом или надахнуће... И једни и други умели су да буду успешни. Али да ли вештачка интелигенција може заиста да их замени у било којем сегменту, велико је питање.

Замислимо само покушај да се компјутерска меморија напуни огромним бројем података: нота, хармонија, звукова, ритмова различитог темпа, стилова... Све то није могуће без претходног одабира од људског бића. Такође, само људско биће може да одреди да ли је крајњим резултатом задовољно или није и у којој мери.

Енциклопедијски речено: ту је реч о дофтвер који користи вештачку интелигенцију за производњу музике. Као и код апликација у другим областима, Вештачка интелигенција (AI) у музици симулира менталне задатке. Посебну карактеристику овог програма чини способност учења на основу података из прошлости, као што је технологија компјутерске пратње, где је AI у стању да слуша човека и изводи пратњу.

Оно чега свакако не би требало да се плашимо јесте то да ће AI једнога тренутка преузети „послове” који су од стварања света до данас резервисани за људски ум и душу. Добар и употребљив алат је свакако добродошао, уосталом и секира која је заменила нож показала је непобитне предности, али то је ипак пут који има своја ограничења. Тако треба гледати и на – вештачку интелигенцију.

Наравно, тржиште је учинило своје и појавиле су се безбројне верзије компјутерских програма заснованих (условно) на вештачкој интелигенцији. Сврха свих таквих алатки јесте да човеку олакшају посао, али не и да га у потпуности замене. Програм AIVA једна је од таквих алатки. Специјализован је за композиције класичне и симфонијске музике и први је такав програм званично признат од  Удружења аутора, композитора и музичких продуцената (SACEM). „Нахрањена” делима Баха, Бетовена, Моцарта, AIVA је, како стоји у пропагандном материјалу, „способна да открије правилности у музици и на основу тога да самостално компонује”.

Уосталом, послушајте композиције: „Romanticism in D minor” и „I am AI”, продукте овог програма, и сами донесите закључак.