Кад је Тито постао љубимац Запада

Нити је Совјетски Савез 1948. године био Русија из 1914. године, нити је Југославија била Србија. Историјска судбина је одредила да се на челу двеју држава не налазе Рус и Србин. И Стаљин и Тито били су неприкосновени господари својих „царстава”, на чијим грађевинама је од 1945. године светлела велика антифашистичка победа. Ипак, када је за српски народ после два балканска рата, два светска рата, два геноцида, грађанског рата и револуције у условима светског рата и окупације земље, убиства краља Александра, а за руски народ још и после трагичне 1917. године, убиства цара Романова и вишемилионских жртава у светским ратовима – оружје заћутало, дошло је 1948. године до (не)очекиваног обрта у односима СССР-а и Југославије.

Упркос дотадашњем савезништву и огромном моралном историјском капиталу победе над фашизмом, народи – српски и руски – који су поднели највећу жртву свих историјских ратних победа, за дужи период историје удаљени су један од другог Резолуцијом Информбироа 1948. године. Осећања обичних људи, српских војника, ратника, ветерана ослободилачких ратова, писаца и песника према руском човеку, руској армији, руској култури, руској земљи и руском небу, Резолуција ипак није до краја угушила, само су на дуги период јавно скривана. То је била цена нове епохе коју је доносио, као и увек у историји па све до данас, другачији међународни контекст. Тако се и сукоб 1948. не може разумети без сагледавања међународног контекста и отпочињања хладног рата, али и без односа великих сила према малим народима, државама и појединим просторима. Винстон Черчил је марта 1946. године у свом говору у Фултону, у Сједињеним Америчким Државама, прогласио спуштање гвоздене завесе. Југославија се тада налазила источно од те линије. Неколико година касније, после 1948, Југославија се налазила западно од те линије. Био је то процес мењања међународне позиције југословенске државе, условљен међународним факторима.

Стаљин је 1948. изгубио Југославију. Док су поједини француски интелектуалци саветовали западне силе да се због своје неспретности не мешају у унутрашње односе у Југославији, западна руководства су ишчекивала Титову државу у својој геополитичкој зони, руководећи се интересом слабљења Москве, али не и интересом слабљења комунизма у Југославији. Комунистичка Југославија је Западу била дугорочно потребна и као мост и као зид према Кремљу. За то време Тито није имао илузија. Сукоб који је на појавном нивоу започео као сукоб комунистичких партија, успешно је у домаћој и западној јавности представио као стварну одбрану државне независности. На унутрашњем плану служио се стаљинистичким методама, на шта западне силе нису реаговале. Националне ране грађанског рата још нису биле зацељене, а у Југославији, пре свега у Србији и у Црној Гори, наступиле су нове поделе до мере да се „зацарио страх”.

Своју предратну окренутост ка Москви југословенски комунисти су у току Другог светског рата уздигли до нивоа поистовећивања партизанских бораца са Црвеном армијом. У рат против фашизма кренули су на „сигнал” из Москве, а окончали га садејством са Црвеном армијом. У том оквиру, у којем пресудна и фактичка улога Совјетског Савеза симболизује и почетак и крај, ослобођена је земља, изведена је револуција, остварен је обрачун са унутрашњим политичким и идеолошким противницима и освојена је власт. У сенци коначног исхода остали су трајни ожиљци грађанског рата, појединачне судбине више генерација, жртве са смислом и без њега, непомирљиве и, показаће се пуно година касније, дуготрајне поделе на победнике и побеђене. Настајала је нова епоха, с њом код мање бројних подсећање на некадашње грађанско почеће да израста у мит, а култна оданост Совјетском Савезу већ је била попримила масовно обележје. Ђилас је после сусрета са Стаљином изјављивао да „он јесте сед, али да никада не може остарити јер је његова мисао бесмртна”. Ђуро Лончаревић се после слетања југословенског авиона у селу Калиновка у Украјини, у лето 1944. године, спустио на колена и пољубио „свету руску земљу”. До ког степена је у Црној Гори ишла „руска екстаза” илуструје пример др Вукашина Петровића, који је – по речима Бранка Петрановића – своје Пипере у јулска праскозорја убеђивао да ће ако се мало напрегну „са Стијене Пиперске видети зидине Кремља и Црвеног трга”. Као сведочанство односа према Совјетском Савезу, у рату и непосредно после рата, уз сву резерву према искрености, није наодмет поменути и Титове речи приликом сусрета у Москви са елитним југословенским официрима на школовању у Совјетском Савезу 1946. године: „Ја сам био обичан војник који је извршавао наређења друга Стаљина. И сутра, ако затреба, наше ће армије бити претходница Црвене армије на путу ка Ламаншу.” У Београду се непосредно после рата говорило: „Град изнад свих градова је Црвена Москва, изнад ње Кремљ и у њему Стаљин, изнад њих Сунце и звезде.”

Предубеђења о совјетском друштву, идеолошки фанатизам и дубока позитивна осећања према Русији – земљи о којој се на овај или онај начин слушало, читало, говорило, а у рату и певало, довела су до личних појединачних и колективних животних драма и патњи 1948. године. И они који су се у Југославији изјаснили за Резолуцију ИБ и упућени на Голи оток и они који су постали ИБ емиграција третирани су као отпадници, а Тито је био отпадник у очима Москве и нови љубимац Запада. Колико је нова подела у српском друштву била драматична, можда најбоље симболизују речи једног од управника Голог отока: „Спасавао сам државу од помахниталих бандита. Ни брата нисам поштедео. Када је окренуо леђа партији, престао је да ми буде брат.”

директор Архива Србије