Смањује се јаз између зарада у јавном и приватном сектору

Половина запослених у Србији зарађује до 64.363 динара (медијална нето зарада), док остали пребацују тај износ, најновији су статистички подаци. Ипак, да је и даље исплативије радити у јавном сектору показују и цифре, јер је плата у државној служби просечно за око 20 евра већа него код приватника. Јаз је сада мањи него раније, па у јавном сектору нето просек износи 87.096 динара, наспрам 84.833 динара, колика је у приватном сектору (подаци РЗС из марта ове године). Најтеже је свакако онима који раде код предузетника – њихов „просек” је 43.846 динара, што је тек половина од званичног просека. За све оне који раде у јавном сектору поново стиже добра вест, јер би буџетом за 2024. могло да буде предвиђено поновно повећање плата у јавном сектору, у просеку за око 10 одсто. Нови пакет мера, који је најавио недавно Синиша Мали, министар финансија, предвиђа веће плате и за запослене у образовању, где је сада просек 80.284 динара, као и у здравству, где се зарађује око 85.670 динара.

Економски аналитичар Љубомир Маџар подсећа да су плате у јавном сектору увек расле брже него што је требало, чак и да је њихова стопа раста некада бивала и вишеструко већа од стопе раста БДП-а.

– Јавни сектор има за око 30 одсто веће плате него приватни, али оно што је још важније јесте то да су те плате сигурне. Запослени су без икаквих стрепњи да ли ће бити исплаћени, што није увек случај и у приватном сектору. Да би се повећале зараде у приватном сектору потребно је да приватни власник заради одговарајући доходак из којег може да исплати зараде запосленима – каже наш саговорник.

Маџар подсећа да је приватни сектор упућен на тржиште и колико заради на њему толико има простора и за сва давања, укључујући и плате.

Душко Вуковић, потпредседник Савеза самосталних синдиката Србије, подсећа да када министар финансија каже да ће у јавном сектору плате да порасту, то онда значи да о томе одлучује он, са малим кругом људи, у име државе. – Таква одлука није сигурно донета на основу процеса преговарања између синдиката у јавном сектору и државе о најважнијем питању, а то је зарада. О томе нас нико никада ништа и не пита – уверава Вуковић.

Иако у јавном сектору постоје колективни уговори који штите раднике, у приватном сектору их махом нема.

– Послодавци су ипак ти који сами одлучују о висини зарада. Пошто код њих нема гранских колективних уговора, нема ни синдикалне борбе за нека важна питања, а једно од њих је и питање зарада – истиче Вуковић, подсећајући да у приватном сектору ради око милион и по људи и да је проблем што се приватници заправо угледају на јавни сектор.

– Приватници се воде логиком да, ако у јавном сектору нема преговора о повећању зарада, зашто би их било у реалном. Ипак, има компанија које имају на нивоу предузећа колективне уговоре и у којима зараде нису ниже од плата у јавном сектору. Таквих предузећа је веома мало у Србији, јер највећи број приватника дели ниске зараде запосленима, а то је посебно видљиво у грађевинарству, угоститељству, трговини, прерађивачкој индустрији... – набраја Вуковић и подсећа да предузетници често дају запосленима мале зараде, што потврђује и статистика.

Да је једини начин да се плате у реалном сектору повећају јесте раст привредне активности сматра и Небојша Атанацковић, почасни председник Уније послодаваца Србије.

– У регистру фирми имамо више од 400.000 привредних субјеката, а разлике међу њима су огромне. Неки се затварају јер не могу да поднесу било какве трошкове, па ни повећање зарада, али има и оних који добро послују па су код њих зараде чак и веће него у јавним предузећима. Све у свему, у реалном сектору је велико шаренило зарада и тешко је рећи који је просек – наводи Атанацковић.

Он подсећа да су у Србији традиционално зараде у јавном сектору веће него у реалном, што у свету није случај. Јер тамо, како каже, запослени учестало прелазе из јавног у приватни сектор, управо због већих зарада.