Спољна политика мора да води ка просперитету

Каква је наша спољна политика? Званично, стратешки је оријентисана на политику сарадње и прикључења ЕУ. То је у стварности више вербално. У спољној политици ми „врдамо” – хоћемо ка ЕУ, али смо оријентисани и према Истоку, пре свега Русији и Кини. Према мишљењу и говору власти, Русија и Кина су нам пријатељи, а ЕУ и САД партнери. Мишљења сам да је таква спољна политика погрешна.

После агресије Русије на Украјину, која је независна држава и чланица УН, ништа није исто и Европа је подељена. Код Украјине је подигнута гвоздена завеса. Русија је с једне стране те завесе, а цела Европа је с друге стране и све државе Европе, осим Белорусије, осуђују ту политику Русије и агресију на Украјину.

Наша земља поштује територијални интегритет и суверенитет Украјине. Кад су биле резолуције у УН у вези с Украјином, ми смо углавном гласали позитивно. Међутим, ЕУ је до сада донела око осам пакета санкција према Русији. Све земље ЕУ и оне које преговарају с ЕУ прихватиле су те пакете санкција према Русији. Само наша земља и Белорусија нису прихватиле ниједан од тих пакета санкција. Високи и други представници ЕУ стално нас упозоравају да морамо нашу спољну политику да ускладимо с ЕУ. Тренутно је у томе пауза, јер је ЕУ оријентисана на ситуацију на Косову, поготову на северу.

Мишљења сам да је санкције Русији требало да уведемо одмах после инвазије Русије на Украјину. Власт говори да нам је Русија пријатељска земља. У политици нема пријатељства и свака држава води политику која је у њеном интересу. Тренутно је Русија изопштена из сарадње са земљама ЕУ. Ми поред тога што не усклађујемо спољну политику с ЕУ, водимо и разговоре између Београда и Москве (информација С. Лаврова, министра спољних послова Русије) о посети нашег министра спољних послова Ивице Дачића Русији. Већ и само разговори о томе су прст у око ЕУ. Поред неусаглашене спољне политике с ЕУ, тај потез би нас још више удаљио од ЕУ.

Маја 1992. године Савет безбедности УН увео је санкције нашој земљи. За то је гласала и Русија, а могла је, као стална чланица СБ, да стави вето. То није учинила. Те санкције су имале велике последице на економију и друге области, а 1993. године имали смо инфлацију незапамћену у свету.

Сетимо се и 1948. године и резолуције Информбироа, па упада трупа СССР у Будимпешту новембра 1956. или упада СССР у Чехословачку 1968. године. Све то показује да у политици нема пријатељства, већ само интереса.

Ми смо земља у Европи окружена чланицама ЕУ и НАТО-а. Наша привреда, економија и друго оријентисани су ка земљама ЕУ. С њима нам је привредна и економска сарадња око две трећине. Највеће донације добијамо из земаља ЕУ. Да смо сада чланица ЕУ из њених фондова бисмо добијали 10–15 пута већа средства него сада из претприступних фондова.

Влада би требало да је проевропска, да је већина министара таквог мишљења, а мислим да сада није тако. Политика земље мора да буде мирољубива, да сачувамо нашу младост. Политика земље мора да води ка просперитету у сваком погледу – демократије, привреде, културе, здравља, просвете, спорта...

То треба да буде мото спољне и унутрашње политике. Наша политика треба да настоји да што више и брже усклађујемо политику с ЕУ и да што пре постанемо чланица те асоцијације.

Проф. др Мирослав Кубуровић,
Крагујевац