Медаља за Марију Маричић

Суботица – Марија Маричић никада није стајала у борачком строју, нити је носила пушку. Ипак, она је читавог живота борац: од најранијег детињства искусила је рат, злостављање, логор, бежање уз ивицу фронта и сусрет са најгорим облицима људског зла.

Због тога је поводом Дана борца ове године Марији Марици Маричић СУБНОР уручио Медаљу борца, а на предлог сремачке борачке организације. Ова медаља се додељује за „афирмацију слободе и антифашизма као највиших људских вредности”.

Марија је рођена 1935. године у селу Лаћарку поред Сремске Митровице, као прво од троје деце брачног пара Јакова и Марије Маркс. Отац је био радник и члан Комунистичке партије.

„Сећам се да је био свињокољ и у кући је било много људи. Дошли су из Културбунда, намерно су бирали тај дан, да им отац пред сведоцима потпише приступницу. Сећам се да је отац носио белу кошуљу, седео је у челу стола, устао је и рекао: Хвала вам што сте дошли, али ја сам на другој страни! Нисам ништа тада разумела, о каквим странама говори, али ми је та слика остала дубоко урезана”, говори Марија Маричић рођена Маркс.

Када је избио Други светски рат, отац се одмах прикључује партизанима на Фрушкој гори, а мајка остаје сама са троје деце: након Марије, рођени су 1938. Михајло и Катарина 1940. године.

У то време Срем је постао део Независне државе Хрватске и почиње страшан прогон становништва друге вере и нације, али и идеолошких ставова. Породица Маркс готово као да је двоструко крива што су као Немци одбили да прихвате владајућу националсоцијалистичку идеологију. Марија се присећа да је њена мајка одведена у логор, али су ујаци посредовали да због мужевљевих ставова не треба да страда његова жена, већ његова мајка. Тако је у логор Јасеновац доспела бака Маркс, а мама Марија са троје деце склања се у збег на Фрушкој гори.

Овде се прича Марије Маричић повремено прекида. Из сећања извлачи за њу још увек живе страхотне слике страдања људи које је видела, осећање немоћи и непрекидне глади. На моменте крећу јој сузе, јер оно што називамо културом сећања, за њу је још болна и жива рана.

„Сећам се шатора у којима смо били смештени на Фрушкој гори, а после смо даље по гори ишли са још једном породицом, али моја двогодишња сестра је стално плакала због глади, па смо на крају ми остали сами са мајком.”

У том лутању по Фрушкој гори налетели су на усташке трупе које су их упутиле у њихов центар. Једно време провеле су у Ћеревићу. „Ту сам видела како су човека и жену, које су пре тога спроводиле усташе, натерали да уђу у Дунав. Усташа је тада извукао нешто, сада знам да је то била сабља, и одсекао главу мушкарцу. Гледала сам како је тело наставило да стоји, а глава се само скотрљала. На то је жена, која је била са њим, скочила и запливала, усташе су пуцале, али никада нисмо сазнали шта је било са њом.”

Марију са мајком и братом и сестром премештају у Руму где су биле заточене у некој фабричкој хали где су гледали свакодневна батињања и мучења. Марија док ово прича чврсто затвара очи и не жели да понови све чега се сећа. Поново их премештају, сада у Сремску Митровицу, где живе у логору. Глад је била непрестани пратилац. „Једном је сестри кроз рупу на хаљиници пропао кромпирић који је добила. Остала деца су га зграбила, а чувари гледали како се грабимо за то мало хране. Иживљавали се над нама.”

Марија данас нема ниједну фотографију оца, али верује да је он посредовао преко својих илегалних партизанских веза да буду ослобођене из овог логора. Једног дана, чувар који је имао униформу али не и оружје, отворио им је капију и повео са собом кроз празне улице до једног сељака са сељачким колима. Покрили су их ћебетом. „Чувар је рекао сељаку да вози снајку са децом до трећег шора у Лаћарку. Тамо је комшиница отворила капију и ми смо биле код куће”, присећа се Марија.

Отац се никада није вратио из рата, рањен 1944. године, искрварио је на Фрушкој гори. Бака је била у четири логора у оквиру Јасеновца и када се вратила унуци једва да су је се сећали. Маријина мајка наставила је да живи у истом домаћинству са свекрвом и децом, али тема рата и логора никада се у кући није помињала.

Марија је завршила Учитељску школу у Сремским Карловима, након тога руски језик и књижевност, читав животни век провела као учитељица и наставница, од Босне и Херцеговине до Суботице, предавала у бројним школама, али каже никада нико није знао како је изгледало њено детињство.

„Видела сам толико тешке и ужасне ствари да ми можда не би људи веровали да је тако нешто могуће”, каже Марија.

Није дозволила да је тај страшан животни почетак одреди – уместо тога каже увек је била на местима где се тражила активност, организовање. Три пута је била ударник на омладинским радним акцијама, формирала је извиђачки одред, још и данас генерације њених ученика долазе да јој честитају рођендан.

„Важно је било имати и неког ко те разуме”, каже Марија и додаје да је имала среће што је живот провела са колегом Драгомиром Маричићем који је схватао и њене унутрашње крикове јер страхоте које је преживела никада нису ишчилиле из њеног сећања.

Марија Маричић има ћерку, четворо унучади и петоро праунучади, и једино што јој у данима које проводи у Геронтолошком центру недостаје јесу њене књиге.

И деда се борио за Србе

Марија Маричић прича да је њен прадеда дошао у Сремску Митровицу заједно са једним фабрикантом шперплоча. Остао је ту да ради, као и један од његових синова који је на почетку Првог светског рата препливао Саву и борио се на српској страни.

Идеја јасног друштвеног ангажмана на страни правдољубивости очигледно у породици вуче дубоке корене. И док је рађен овај разговор са Маријом Маричић, њена унука др Маргарета Башарагин управо је примала годишње признање Савеза антифашиста Војводине за свој рад.