Скромна и радосна

Готово да није било човека у Вршцу који није познавао и поштовао Маринка Ђуричина (1911–1997), свештеника Српске православне цркве. Поп Маринко је служио Богу, Српској православној цркви и народу Вршца. Био је једини свештеник који је добио своју улицу.

У браку са супругом Милевом имао је ћерке Наду (доктор географских наука), и Радојку, првакињу Југословенског драмског позоришта. Крштени кум био је Вања Котов Рус и дао јој је име Радосна. Такво име у нас Срба нема, већ постоје имена: Радослава, Радмила, Радојка... па преведено на српски то је Радојка.

Вању Котова убили у су Немци за време рата и сахрањен је на гробљу у Вршцу.

Рада је студирала светску књижевност и желела је да буде новинар.

Судбина и божја воља су је одвеле и водиле до глумца Павла Минчића да са њим направи интервју за новине. Кад ју је Павле видео онако лепу, пуну шарма и са чувеним осмехом, рекао је: „Бићеш ти глумица. Имаш стас, глас, осмех и све заједно – личност си за тај позив.”

Припремио ју је за пријемни испит на Позоришној академији. Положила га је из првог покушаја. Тако је рођена нова глумачка звезда.

Са Радом ме је упознала њена колегиница и пријатељица, филмска дива Дара Чаленић, још док сам био студент. То познанство претворило се у пријатељство које траје и даље, неколико деценија.

Рада прича: „Била сам на Позоришној академији и 1958. године сам играла мање улоге у позоришту и статирала. Те године се појавио светски хит „Дневник Ане Франк”, који се тада играо у свим позориштима широм света.

Тадашњи чувени редитељ Хуго Клајн био је лекар и доктор психоаналитичар, који је поставио ту представу у Народном позоришту. Главне улоге добиле су Милена Дапчевић, Славка Јеринић и студенткиња Радојка Ђуричин. Улоге дечака Петра добили су Драган Оцокољић и студенти Академије Мића Коен и Дејан Ђуровић. Представа је доживела велики успех.

Дејан Ђуровић се сећа с обзиром на то да су се глумци који су играли Петра повукли, он је играо све три улоге. Када сам почео причу о Ради, испричао ми је нешто што је било афирмативно за њу. Представа је била по светској и нашој критици јако успела. Тада кад би Рада играла Ану, позориште је било препуно. Играло се на карту више. Највише сам волео да играм са Радом, рекао је Дејан.

Рада заувек оставља утисак скромне, човекољубиве особе спремне да помогне свакоме, а посебно младима из света уметности.

Незаборавна је њена спремност да својевремено у Клубу младих песника, који је водила Лела Јефтовић седамдесетих година прошлог века, казује стихове још неафирмисаних српских младих песника. Неки од њих су јој после тога за рођендан или за осми март слали букете цвећа.

Са њом сам сарађивао као редитељ у многим пројектима. У последње време радили смо и завршили пројекат – Најлепши стихови руских песника, Пушкина, Јесењина, Ахматове, Цветајеве и Пастернака.

Поред ње стихове су говорили: митрополит Амфилохије, Дејан Ђуровић, Лане Гутовић, Дара Чаленић, Миша Јанкетић и други великани српског глумишта.

Поред тога радили смо и на још једном пројекту – „Најлепше љубавне песме”, по њеном избору и казивању.

Као прилог о њеној личности и карактеру може послужити и наш разговор који је текао тако што сам јој казао да ћу предложити управи Вршца да се именом њеног оца означи нека од већих улица у том граду.

На моје изненађење, тај предлог је енергично одбила. Рекла је: „Милане, мој отац већ тамо има своју улицу без обзира на величину, то је сасвим довољно. Он је био врло скроман човек и нема никакве потребе за таквом променом.”

Њен отац је увек инсистирао у животу на скромности као врлини.

Редитељ