Нишлијка вреле јужњачке крви

Ко чека, тај и дочека! Тако су дошли и њених пет минута. Прошла је пут преко трња до звезда, одушевила нацију, па и свет. Она зна како је бити у врху, јер, била је једна од пет најбољих јуниорки на свету. Зна како је победити саму себе, па и некадашњу “број 1” и то на гренд слему. После великог успеха у Лондону, где је дошла до трећег кола, Наталија Стевановић на кратко је свратила у родни Ниш.

– Остали смо два дана дуже у Лондону,  да се опустимо, средимо,  да се слегну емоције. Знала сам да су овде сви били еуфорични и то је лепо. Наш спорт је такав, нема много времена ни за радовање, ни за туговање, јер већ од понедељка почиње нови турнир. Да будем искрена, једва чекам да се вратим у рутину са тренинзима и турнирима - започиње разговор Наталија Стевановић.

Свет је упознао Србију кроз Новака Ђоковића, а сада је видео како изгледа када проради врела јужњачка крв. Осећај након свега је, како истиче ова, на први поглед сасвим обична девојка из комшилука, тешко описати речима.

– Увек ме прође нека језа када помислим на турнир, леп је осећај. За то сви ми радимо цео живот. Нисам мислила да ћу после операције поново да играм толико добро и будем у самом врху српског тениса, па и да играм на великим на теренима, као што је сада Вимблдон. Ипак, успела сам да се вратим на најбољи начин.

Да је  неко пре почетка понудио овакав сценарио, оберучке би прихватила и то није само још једна обична фраза.

– Причали смо баш о томе пре турнира. Да је неко понудио и прво коло, потписали бих, то је велика ствар, јер сам дебитанткиња. Када сам прошле године дошла до трећег кола квалификација и изгубила, сви су рекли да је то успех. Ми смо искрено ишли на треће коло главног жреба, тада се није дало, сада јесте.

До главног жреба дошла је кроз квалификације, а онда савладала некада прву играчицу света Каролину Плишкову. Изјавом да је баш њу и прижељкивала, запалила је тениски свет.

– Она је висока тенисерка, знали смо да јој мој стил игре неће одговарати, са друге стране вицешампионка је турнира и то је најбољи начин за улазак на велика врата у тај свет. Тако је и било.

Судијска грешка и киша спасили Квитову

Дуел трећег кола, био је сам по себи специфичан, киша је прекинула српску играчицу када је била у налету и могла да угрози двоструку освајачицу Петру Квитову.

– Квитова је лакше од осталих нашла одговор на моју игру, искусна је, паметна и то смо очекивали. Исто тако сваком играчу који направи грешку на мој слајс “скрати се рука”. Чекали смо тај моменат, да јој се “скрати рука”, макар у једном гему и да уграбим ту прилику. Ухватила сам моменат, то је било оно од 4:2, на 4:5, почела је да греши, али нас је онда омела киша и одузела ми прилику за повратак.

Поткрала се и судијска грешка, која ју је избацила из такта.

– Реч је о искусној судији и одлука је донета на основу тога ко је био са друге стране. Она је знала да би се много теже изборила са Квитовом да је дигла глас, него са мном. Била сам свесна да неће променити одлуку, помирила се са тим. Из мог угла то је био ас.

Велика еуфорија владала је у Србији. Ниш је био на ногама - очекивано, а Натини мечеви чекани су с нестрпљењем. Веровали или не, иако километрима далеко, позитивна енергија, редовно је стизала до Лондона.

– Са свих страна су долазиле честитке, чак и од људи које сам заборавила и за које не бих рекла да би честитали. У шали кажем: где сте били кад сам била нико? И њима сам са задовољством одговорила, верујем да им је драго. Кад чујем да сви кажу Ната и Ноле, па нас ставе заједно у реченицу, то је нестварно. Људи ми прилазе - честитају, дају подршку и лепо је. Само им поручујем да не забораве да нам је подршка потребна и када иде, и када не иде - говори Наталија уз осмех који ретко када скида с лица.

Да се у њеној каријери све некако врти око Вимблдона, потврђује и чињеница да је пред онај прошлогодишњи умало постала пензионерка.

– Имала сам 2019. године најбољи пласман у каријери - била 160, после тога је дошла корона, онда сам добила богиње, па упалу плућа,” враћала сам се” шест месеци. Играла сам добро, али ме резултати нису пратили. Рекла сам супругу да бих играла још, али је новац некако испарио. У том моменту се нисмо обезбедили, имали смо дугове, нисмо имали свој стан. Решили смо да сачекамо траву, па да после видимо шта и како. И заиста је све кренуло на боље после траве, самопоуздање је расло, дошао је и новац и онда смо са више елана наставили даље.

 Рекла сам лекарима: сеците ме, вратићу се за шест месеци

„Преко трња до звезда“, ова латинска пословица као да је писана за Нишлијку, која је и поред великих малера успела да се врати – јача него икада.

– Имала сам срећу да су ми 2015. године на време открили ехинококну цисту на јетри, која је много опасна и може да доведе до кобног исхода по човека, ако се не открије на време. Оперисана сам у Нишу, било је питање да ли да се покуша лековима или реши “захватом”. Рекла сам: сеците ме и за шест месеци се враћам на терен. Ипак, у том периоду једва сам устајала из кревета. Пола стомака било ми је исечено, 25 сантиметара - ожиљак, све је то тражило опоравак. Требало је времена, али сам стала на ноге.

Није било лако у тим моментима, али се упорна Нишлијка вратила, а онда су је покосили ковид и богиње.

– Таман смо ухватили залет. Заправо, Никола и ја смо 2016. године потписали четворогодишњи план, шта је циљ за олимпијски циклус. Потписао је УС опен квалификације 2019. године. Мени је то деловало као сан… Где после операције могу то? А онда се обистинило. После је дошао ковид, затим сам добила богиње и десет дана лежала на ВМА, али изборили смо се и са тим. Одустајање није опција.

Мотива је било на претек, није лако борити се са свим недаћама, али и са самом собом.

– Када око себе имаш људе који толико верују у твој успех и позитивно ти причају, унутрашња борба је лакша. Онда је онај, можда лош, унутрашњи глас који ти прича да не можеш више, да си уморан, све тиши и тиши. Јачи је онај који долази од неког анђела који ти говори да можеш све и да издржиш.

Сам повратак није био нимало лак.

– У Нишу за мене тениса више није било, отишла сам у Београд, боравила сама неколико месеци. Све док се Никола није одлучио да крене са мном. Много сам се мучила, била је зима, рана је била свежа, осећала сам болове стално, али, имала сам луду жељу. Нисам смела да кажем родитељима, јер би ме натерали да оставим рекет и вратим се кући. Жеља је била толико велика да се вратим, да сам после операције играла 20 мечева, за три недеље, и сингл и дубл. Није ме сада срамота да кажем да сам у пар наврата звала физиотерапеута да ми донесе пудер, да ставим између ногу. Била сам 7-8 килограма тежа него што треба. Сам бог ме је сачувао да се не повредим у тој раној фази после операције.

После свега, када неко крене да броји зарађени новац, занемарујући све што је уложено, то зна да остави горак укус у устима.

– Тешка су тема финансије. Нама је циљ да прво решимо задужења из прошлости. Били смо у дуговима, нема на која врата Никола није закуцао да затражи подршку. Као играч не бих смела да се бавим финансијама и дуговима, јер би ме то одвојило од терена. Можда би дошле и лоше мисли, па се онда то одрази на резултат. Трудила сам се да будем “глупа” и бројим само бодове, радим оно што најбоље знам са пуно љубави. На крају када свако зна своја задужења, дође и успех.

После серије турнира на трави, следе они на тврдој подлози, где се српска играчица подједнако добро сналази.

– Ја само знам да ћу дати свој максимум. Морамо сви да будемо свесни да свака каријера има успоне и падове. Само се надам да ће успони бити већи, а падови умеренији. Почињемо са тврдом подлогом, идем у Варшаву, затим следе турнири у Америци и Канади. Волим да играм на бетону, али је трава фаворит.

О престанку каријере, Наталија тек сада не размишља, јер најбоље тек следи.

– Све време понављам да је ово први од пет минута. Наравно, живот је непредвидив и ја сам спремна на све. Да не буде онако како сам очекивала, па и да буде много више од тога. Најважније је да ми имамо једно друго, да негујемо породицу, да имамо здравље, срећу, подршку пријатеља, а онда ће све доћи – закључује Наталија ексклузивну исповест за Спортски журнал.