Знам да ме београдска публика воли

За певача и композитора Кемала Монтена обично кажу да има једну од најбогатијих и најсјајнијих каријера на простору бивше Југославије. Музичар, који је у својим песмама, према речима критичара, објединио босанску севдалинку и италијанску канцону, аутор је бројних хитова који се и данас радо слушају.

Човек који је своју блиставу каријеру започео на фестивалу „Ваш шлагер сезоне” и протекле три деценије наступао, између осталог, и на „Опатији”, „Загребфесту”, „Сплиту”, овога лета такмичио се на још једном фестивалу – „Пјесма Медитерана” у Будви. Публици се представио нумером „Монтенегрина” и освојио – друго место.

На питање шта га је понукало да учествује на овом фестивалу, Кемал Монтено за „Политику” каже:

– Звали су ме моји пријатељи Ђело Јусић и Милан Ступар који су радили на фестивалу у Будви. Рекли су ми да им је жеља да врате стари сјај фестивалима, да се свира уживо, да се изводе добре песме. Зато сам пристао. Да су ми рекли да треба да певам на плејбек, не бих пристао.

Са сетом се присећа фестивала у некадашњој Југославији, као што су „Опатија”, „Сплит”… Сматра да ти фестивали, у односу на данашње, оправдано уживају култни статус.

– Погледајте само „Санремо”. Таква традиција мора да се чува и негује. Код нас има много фестивала, а, нажалост, сви су на плејбек, јер је организаторима скупо да плате оркестар од 50 људи. Фестивале данас воде неки бизнисмени који су некад чували овце, али дошли су до пара, возе „мерцедесе” и жао им је да дају паре за оркестар и музичаре. То, нажалост, више нема везе са музиком. Раније је било квалитета. Тада је у целој Југославији било неколико врхунских фестивала – Опатија, Сплит, Загреб, Сарајево Београд… Сада само у Србији и Хрватској има десетак фестивала. Ево, и у Црној Гори постоје два фестивала, а можда ће следеће године измислити још неки. Па ко ће да запамти све те песме? Нико! На једном фестивалу од 24 извођача појави се 20 потпуно непознатих, а за само четири певача публика зна. Некада је било другачије. Тада су се са „старим вуковима” такмичила највише два млада певача. Када један нови извођач успе међу познатима, значи да има будућност. Пример за то је Здравко Чолић.

Монтено се присећа својих музичких почетака у Сарајеву. Много је радио, а први већи наступ имао је на „Омладинском фестивалу” у Суботици. Тек 1967. године „зарадио” је, како каже, част да се појави на фестивалу „Ваш шлагер сезоне”.

– После „Шлагера сезоне”, учествовао сам на „Опатији” на којој су тада певали најбољи певачи из целе Југославије. Постојале су неке степенице које си морао да савладаш да би дошао до врха, али за то си морао да имаш таленат и упорност и да много радиш. Када би неко данас у конкуренцији Жељка Јоксимовића и још неких популарних певача успео да се наметне са добром песмом и гласом, онда би направио успех.

Иако већ дуго живи у Загребу, прати и музичку сцену у родној Босни. Сматра да је тужно што данас на тамошњој музичкој сцени доминирају фолк ритмови.

– Оно што сам давно говорио, десило се. Певачи који изводе народну музику остварили су сан да певају на фестивалима забавне музике. Некада то није било могуће, јер нису они из тог „филма”. Као што ни ја нисам могао да се појавим, примера ради, на фестивалу „Илиџа”, где се увек неговала народна музика. Сада се све измешало – крушке и јабуке, па на једном фестивалу певају и народњаци и ја. То заиста нема смисла.

Сећа се и свог „учешћа” на Евровизији. Далеке 1973. године имао је спремну песму за „Опатију”, али је отишао на турнеју по Совјетском Савезу. Зато је композицију „Гори ватра” понудио Здравку Чолићу. Млади сарајевски певач победио је на „Опатији” и пласирао се на Евровизију.

– Југославија је учествовала на том такмичењу много пута. Чак је и „Рива” тријумфовала. Међутим, када Здравко Чолић данас, након четири деценије, изађе и отпева композицију „Гори ватра” са којом је освојио 18. место на Евровизији и сви знају речи те нумере – то значи да песма траје, а то је најважније. Он се тада такмичио са Клифом Ричардом. А данас се представљамо на Евровизији у конкуренцији са неким Израелцем коме не знам ни име да изговорим!

Последњи албум „Дуње и колачи” Кемал Монтено објавио је 2004. године. Недавно је снимио и дует са колегом Жељком Самарџићем за песму „Два друга” по тексту Марине Туцаковић, а последњих месеци снима нову плочу која ће, највероватније, изаћи у октобру или новембру. Велика му је жеља, како нам је признао, да нови албум промовише и у Београду.

– Надам се да ћу, после две или три године, одржати концерт у Београду, у „Сава центру”. Знам да ме београдска публика воли, јер за 15 минута „оду” карте за два концерта у „Сава центру”. Нисам певач који воли да се појављује у медијима и да стално даје изјаве за новине, радио или телевизију. О већини мојих колега штампа пише све најбоље, али када изађу на сцену не виде се! Мене медији претерано не воле, не пишу о мени бајке, јер ја не знам да лажем. Публика то разуме и карте за моје концерте се одмах распродају, без икакве рекламе. Остали морају да ставе на десетине билборда по граду, а и поред тога не успеју да напуне једну салу.