Поводом хитне седнице Савета безбедности УН о КиМ

Председник Републике је најавио да ће Србија тражити „хитну” седницу Савета безбедности УН (СБ) због погоршавања ситуације на КиМ кад је реч о положају српског народа у тој нашој покрајини. С обзиром на то да у медијима није било довољно јасно која се правила у том случају примењују, треба се пре свега осврнути на релевантне одредбе Повеље УН, Привремених правила процедуре СБ, као и праксе СБ, кад је реч о ситуацији у којој се једна земља која је члан УН, али није члан СБ, обраћа СБ с таквим захтевом.

Најпре, чланови УН су по Повељи (чл. 24/1) СБ поверили примарну одговорност за одржавање међународног мира и безбедности и он у складу с тим делује у њихово име, а сам СБ је тако организован да може стално да врши своје задатке (чл. 28). Члан 34 Повеље предвиђа да „СБ може испитивати сваки спор или сваку ситуацију која може довести до међународног трвења или да се претвори у спор, како би утврдио да ли продужавање спора или ситуације може да доведе у опасност одржање међународног мира и безбедности”. У вези с тим, члан 35/1 даје могућност сваком члану УН да скрене пажњу СБ (или ГС) на сваки спор или сваку ситуацију чија је природа изложена у чл. 34.

На основу тога произлази да се Србија захтевом може обратити СБ и тражити одржавање хитне седнице СБ, при чему ће свакако бити важно како ће се тај захтев формулисати, јер би на основу њега требало утврдити привремени дневни ред седнице. Наш захтев се мора формулисати пажљиво, тако да одрази ургентност и озбиљност ситуације која може да доведе до даљих фрикција с јасним ослонцем на речник резолуције СБ 1244 (1999) и обавезе међународних снага које из ње проистичу. Технички, овај захтев својим писмом председнику СБ прослеђује наш стални представник при УН.

Што се тиче механизма за сазивање седнице, Привремена правила процедуре СБ дају значајна дискрециона овлашћења председнику СБ (који се мења сваког месеца, а у јулу је Велика Британија). Председник СБ заказује седнице, а обавезан је да сазове седницу на захтев било ког члана СБ. То значи да би наш захтев био успешан, требало би да га „спонзорише” неки од чланова СБ, јер без тога вероватно неће бити седнице (посебно ако председник СБ томе није склон, односно ако о томе не постоји расположење међу члановима СБ).

Што се тиче тајминга сазивања седнице, то умногоме зависи од става председника и чланова СБ и пракса СБ је у вези с тим била различита (понекад је председник знао да одуговлачи сазивање седнице упркос јасној обавези). Нпр. САД су у вези с тим изнеле свој став још 1966, када су у свом званичном писму указале да постоји јасна обавеза да, ако је неки члан СБ затражио хитну седницу, председник треба промптно да одговори и закаже хитну седницу. Због тога је од пресудног значаја да наш захтев подржи неко од чланова СБ (вероватно се рачуна на Русију и Кину) како би се испоштовала важећа правила и истовремено извршио притисак на председника да без одлагања сазове седницу СБ.

Наш захтев за одржавање седнице, подржан од неког од чланова СБ, најпре ће се разматрати на неформалним консултацијама чланова СБ, на којима треба да се договори како ће гласити привремени дневни ред седнице. Ако је привремени дневни ред договорен на консултацијама, у принципу не би требало да буде проблем да се он и усвоји на званичној седници (мада, процедурално, постоји могућност да се о предлогу дневног реда гласа и тада вето не игра улогу јер је за његово усвајање потребно девет потврдних гласова било којих чланова СБ).

Подразумева се да, кад се седница закаже, Србија треба да тражи да учествује на тој седници (у складу са чл. 37 Правила процедуре, који предвиђа учешће држава чланица УН), што ће СБ одобрити, као и да седи за столом СБ све време седнице. У складу с постојећом праксом, на седницу би вероватно били позвани да се, на основу чл. 39 Правила процедуре (који предвиђа учешће Секретаријата УН и других особа које би могле да пруже информације у вези с питањем), обрате шеф Унмика, као и представник привремених власти „Косова”.

Какав би могао да буде крајњи резултат такве седнице зависиће умногоме од односа снага у СБ: најмање је да се одржи дебата којом би се упозорило на тешку ситуацију српског становништва на КиМ, а уколико буде могуће, да се усвоји и одговарајуће председничко саопштење СБ. Иако је реч о принципијелним питањима, због отпора три западна стална члана и неповољног односа снага у СБ, тешко је очекивати више од тога.

Братислав Ђорђевић,
амбасадор у пензији, Нови Београд