Пензије – француско буре барута

Протеклих месеци у Француској се масовно протестовало против планираних пензијских реформи. Посебно, против повећања старосне границе за одлазак у пензију са 62 на 64 године. Економиста Иван Николић у раду „Реформа пензијског система у Француској”, наводи да спољним посматрачима ово не изгледа као нарочито болна реформа, јер су неке земље ОЕЦД-а на путу да подигну, или су већ подигле старосну границу за пензију преко 65 година. Претходни покушај реформе био је 2019. када је предлаган јединствени систем који обједињује паралелне пензијске шеме и правила која се примењују на различите секторе и професионалне групе. Пропао је након масовних протеста и појаве пандемије.

„Циљ актуелне пензијске реформе је мање амбициозан. У средишту је смањење високог дефицита у пензионом систему до 2030. године. Предложено је да се минимална законска старосна граница за пензионисање повећава са 62 на 64 године до 2030, уз посебна правила која ће омогућити онима који су почели да раде у раној младости, да се ипак пензионишу и нешто раније. Предлог је и да претходно усвојено повећање границе за пуну старосну пензију од 43 године стажа осигурања ступа на снагу 2027. уместо 2035. Такође, увећава се минимални ниво доприноса, а већ од септембра 2023. укидају се све бенефиције и посебни режими који су важили за раднике у великим, стратешким системима за струју, гас, метро, централној банци, за нотарске службенике”, наводи Николић.

Француска је са јавним расходима за пензије од око 14,5 одсто бруто домаћег производа, након Италије (15,9 одсто) и Грчке (15,6), трећерангирана земља ОЕЦД-а по висини издвајања. Истовремено, на основу пројекција француског фискалног савета, расходи за пензије ће се повећати у наредној деценији за 0,5 до један одсто БДП-а, у зависности од раста продуктивности. Велики део оправдања за реформу потиче из дефицита пензијског система. Пензије у Француској су добрим делом условљене буџетским трансферима пензијском фонду односно висином доприноса. Чак и у сценарију да држава покрива потрошњу посебних шема, укључујући и државне службенике, и под претпоставкама знатног дугорочног раста БДП-а, дефицити у фонду се не смањују. Без реформе уследила би њихова даља акумулација и већи јавни дуг.

Занимљиво, досадашња дискусија у јавности на ову тему апстраховала је проблем међугенерацијске солидарности. Уместо тога, акценат је био краткорочнији, на проналажењу нових извора за попуњавање дефицита. Предложена решења укључивала су веће порезе на богатство, дивиденде или за групе са вишим приходима уопштено, као и наметање виших доприноса. Међутим, актуелна стопа обавезног доприноса за пензијско-инвалидско осигурање у Француској је већ висока и износи скоро 28 одсто зараде на нивоу просечне плате, у поређењу са просеком ОЕЦД-а од око 18 одсто. Притом, социјални издаци и укупни порески клин (мера укупног пореског оптерећења рада) у Француској су годинама уназад највећи у земљама ОЕЦД-а, чак 47 процената у 2022. спрам просека ОЕЦД-а који износи око 35 одсто. Разумљиво је да људима одговара садашњи пензиони систем. За разлику од већине других земаља Французи старији од 65 година имају тек нешто нижи просечан расположиви приход од остатка становништва. Штавише, релативне стопе сиромаштва у старости су међу најнижим у Европи. Претходне пројекције су указивале да ће се релативни приход старијих спустити на ниво који је за око 10 одсто испод просека становништва 2050. године.

Влада се зато определила за повећање ефективне старосне границе за одлазак у пензију, а не за повећање доприноса и пореза или смањење пензијских давања. Просечна старост напуштања тржишта рада у Француској је међу најнижима у земљама ОЕЦД-а, око 2,5 година испод просека ОЕЦД-а и 1,6 година испод просека ЕУ. Стопа запослености оних од 55 до 59 година сада је 75 одсто, што је изнад просека ОЕЦД-а од 70 процената, али онда нагло опада. Између 60 и 64 године, само 32 одсто особа је запослено, у поређењу са 52 процента у ОЕЦД-у.

Поврх тога, повећање старосне границе за одлазак у пензију многи сматрају неправедним. Разлог лежи у дизајну француског пензијског система, који има двоструки услов за остварење пуне пензије: године старости и стажа доприноса. Само они са пуним стажом осигурања (тренутно око 42 године) могу да се пензионишу кад напуне 62 године. Остали морају да чекају 67 година.

За грађане који су касније почели да раде, на пример, због вишег образовања, усвојене реформе имају мало ефекта, јер се ионако касније пензионишу. Ипак, они који су почели млади и који би достигли пуни стаж осигурања, они ће сада радити дуже. Нажалост, овој групи се приписују и знатно тежи услови рада, што указује да је и по том основу она и у лошијем здравственом положају. Још су рањивији и подложнији ризику сиромаштва у старости грађани са чешћим прекидима радног стажа, а који не достижу потребне године живота за пензионисање.

Несагласје је постојало и по питању да ли ће и у којој мери предложене промене отежати положај жена. Повећање старосне границе за одлазак у пензију значи да ће неке жене, које су оствариле признавање у стаж времена проведеног ван радног односа за време трудноће и порођаја, морати да чекају до 64. године, иако су већ имале потребне године доприноса.