Тесла спасава рудник злата Голд кинг

Брутална егзекуција Вилијама Кемлера није уништила поверење у наизменичну струју. Прва се за то побринула група храбрих појединаца из Телурида, у држави Колорадо, 1891. године.

Рудник злата Голд кинг, у близини тог градића, био је пред затварањем, пошто су постали неиздрживи трошкови коришћења угља, чијим су сагоревањем покретане машине, мада резерве злата нису биле исцрпљене.

Конзорцијум за спас рудника дошао је на идеју да искористи снагу реке Сан Мигел, удаљене четири километра од Телурида, због чега су се обратили управо Вестингхаусу, пошто су чули да Теслин систем производње и преношења вишефазне наизменичне струје омогућава да се струја пренесе на ту даљину.

Потписани уговор предвиђао је израду турбине пречника 1,8 метара, која покреће генератор од 100 коњских снага и производи наизменичну струју напона 3.000 волти. Систем преноса струје од реке до рудника, где је покретан мотор од 100 коњских снага, био је дуг 4,5 километра.

Вестингхаус се обавезао да произведе опрему која никада до тада није изашла из фабричких хала. Мада је то био истински „скок у непознато”, ватрено крштење је било више него успешно. Када су монтиране Теслине машине и систем покренут у касно пролеће 1891, јасно се видело да је потпуни успех загарантован, пошто је пуних месец дана, у пробној фази, систем функционисао беспрекорно, без прекида, ноћу и дању.

У руднику Голд кинг је настављена експлоатација злата на опште задовољство не само власника него и рудара и становника градића Телурид. Постигнути успех донео је Тесли статус „народног хероја за људе из Колорада”, како је то забележено у једној од његових биографија.

Нема сумње да је и Никола Јокић, предводећи Нагетсе, 130 година доцније, на другом пољу, стекао једнак статус.

У мору литературе о Тесли нема назнака да је већ тада, 1891. године, био у Колораду, у Телуриду, али то није препрека за изношење претпоставке да се тако нешто догодило. Утолико пре што је Тесла био у ранијем спору са Вестигхаусовим инжењерима око својих машина, па не би било логично да им тај перфекциониста препусти на вољу прву инсталацију свог система, две године пре него што је тај систем шокирао милионе на Светској изложби у Чикагу 1893. године, а онда три године доцније, када је пуштена у погон хидроцентрала на Нијагариним водопадима.

У низу празнина карактеристичних за Теслину биографију, неке се и доцније везују управо за Колорадо, пошто се истраживања углавном исцрпљују у осветљавању његових чувених експеримената извођених у Колорадо Спрингсу, на обронцима планине Пајкс Пик, од јуна до краја 1899. године. У тим реконструкцијама често се ставља нагласак да се Тесла тада први пут нашао у овом граду, удаљеном стотинак километара од Денвера.

Тесла је, међутим, био у Колорадо Спрингсу већ 1896, када је успешно пренео радио-сигнале без жица на велику раздаљину у отвореном простору. Један часопис из Њујорка о томе је у касну зиму те године донео следећу вест:

„Свет је на прагу невероватног открића. Услови под којима свет данас постоји биће измењени. Дошао је крај телеграфским и телефонским монополима, који ће с треском бити срушени. Успутно ће бити нагло елиминисани и сви други монополи који се заснивају на коришћењу енергије. За њено преношење биће искоришћена Земља. Природа ће нас снабдевати бесплатном струјом. Трошкови коришћења енергије и светла практично ће бити сведени на нулу. Успех експеримента много значи научнику, али ће много више донети народу. Никола Тесла истражује тајне електричне енергије у природном окружењу и њено прилагођавање потребама човека.”

Истраживач тајни природе, Тесла је те 1896. стигао у Колорадо Спрингс у потпуној тајности, што нимало не чуди. Учинио је то неких годину дана после доживљене катастрофе, када је динамитом уништена његова лабораторија у Јужној петој авенији број 33-35 у Њујорку. Била је то стварна катастрофа за Теслу. Лабораторија се простирала на четвртом етажу шестоспратне зграде, а пожар је прогутао колекцију од око 400 Теслиних електричних мотора, стотине сијалица оригиналне конструкције, рукопис готово завршене књиге „Прича о 1.001 индукционом мотору”, механичке и електричне осцилаторе, трансформаторе, писма, књиге и беспрекорно сређен архив који му је увек стајао на располагању.

Има аутора који тврде да је иза ове катастрофе стајао Едисон, шушкала је о томе и ондашња штампа, али Тесла никада није јавно изнео такву тврдњу. Иако скрхан немерљивим губитком, притиснут муњевито проширеним гласинама и истрагама новинара, изјавио је да Едисона сматра великим проналазачем који није способан да повуче неки неморалан потез.

О позадини катастрофе из 1895. Тесла се ипак 1926. поверио свом сестрићу Сави Косановићу, када га је овај посетио током свог првог боравка у Америци. У једном јавности непознатом запису Косановић наводи да му је Тесла тада рекао како су најмљени плаћеници, на Едисонов подстицај, користећи динамит, уништили његову лабораторију.

„Ова несрећа ме је уназадила у многочему, а највећи део времена те година морао сам посветити планирању и обнови објекта. Међутим, чим су ми околности дозволиле, вратио сам се на свој задатак”, написаће Тесла после четврт века.

(Сутра: Родно место савремене кошарке)