Ердоган, НАТО и нови савези

Недавно смо били сведоци нових избора у Турској и евентуалне промене државног врха те земље. Међутим, то се ипак није догодило.

У недељу, 28. маја ове године, грађани Турске су у другом кругу председничких избора бирали између Ердогана и Киричдароглуа.

Обојица кандидата су имала своје бирачко тело а на победу је свакако утицала и добра излазност (која је генерално обичај у Турској), која је одговарала Ердогану.

Са друге стране, Киричдароглу је веома искусан политичар и јасно је покушао да се приближи руралним бирачима и традиционалним верницима изјавама како он јесте „највећи турски националиста” и да грађани због тога не треба да брину.

Такође, многи грађани су желели и желе да Турска економија ојача те су глас дали Киричдароглуу.

Са друге стране, Ердоган већ 20 година води земљу и његови су корени дубоко у свим порама народа.

Као верник, Ердоган већ има подршку муслимана широм земље, а додатне поене је добио када је пре пар година Аја Софију, из Ататурковог музеја, вратио у статус џамије.

Поред тога, иако је лидер државе у склопу НАТО-а, противракетни одбрамбени систем је уговорио и купио од Руске Федерације, а Русију је одабрао и за изградњу првог турског нуклеарног реактора.

Уочи избора у првом кругу додатно је настојао да ојача своје политичке ставове код националистичких и конзервативних гласача оптужујући Запад да ради против њега и Турске.

„Мој народ ће спречити ову заверу”, говорио је.

Технички, највећи проблем Киричдароглуа био је недостатак од 2,5 милиона гласова из првог круга, а притом је морао да задржи све првобитне гласаче.

Киричдароглу је такође требао да успостави јасну равнотежу између турског и курдског национализма тако да омогући слободе за Курде а без опције да угрози национално јединство. Ту се очигледно није најбоље снашао, а нису му помогли ни представници курдског покрета у земљи, нити је јасно добио подршку (забрањене) Курдистанске радничке партије (ПКК) у северном Ираку, а против које се Ердоган отворено борио (мада, овде је ситуација изузетно сложена).

На крају, Киричдаpоглу је задобио одређене симпатије обећањем да ће решити избегличку кризу, забранити продају некретнина у Турској странцима и омогућити нове домове за страдале у земљотресу. Међутим, то није било довољно.

Aтмосфера већине у Турској је била таква да су бирачи показали да у оквиру рата у Украјини и глобалне кризе са енергентима, није време за промене.

Ердоган је о(п)стао и водиће Турску и у наредним годинама.

Први изазов који је већ присутан јесте сагласност да Шведска приступи Северноатлантском савезу односно НАТО-у.

У својој суштини, НАТО има две основне намене – уклонити спорове око евентуалних потраживања дела територија у оквиру земаља чланица, али и обезбедити економску (најшире политичку) стабилност земаља чланица у склопу одређених уговора, гаранција и сл.

Шведска је (практично у време трајања избора у Турској) аплицирала за чланство у Северноатлантски савез те тако и званично иступила из оквира војне неутралности.

На Балкану и у овом делу Европе смо остали ми (Србија) као војно неутрални те око Србије и шире нема ниједне земље која је задржала (макар и формално) војну неутралност.

И баш у мају ове године, његова екселенција, амбасадор Сједињених Америчких Држава Кристофер Хил више је пута нагласио како Србији јесте место у НАТО-у односно да је прави пут Србије искључиво пут ’ка Западу’.

Финска је почетком априла и званично приступила НАТО-у а тиме отворила врата Шведској која са овом земљом има испреплетане а нераскидиве историјско-политичке везе.

Сада, када је Турска дала зелено светло Шведској, може се сматрати да је тај процес завршен.

Шведско друштво више никада неће бити исто а промениће се и односи Турске и Русије.

Украјина већ захтева да и сама постане чланица, Москва упозорава да се „не играју”, а Кина паметно сагледава простор свог делања и за све то време јача (видети мој текст „Када се Кина пробуди”).

Турска и Шведска су имале низ проблема и међусобних оптужби а Ердоган је јасно говорио да неће подржати Шведску за приступ НАТО-у све док они подржавају и крију групе које је Анкара означила као терористичке.

Остаје да видимо због чега се Ердоган предомислио и шта га је тачно навело да Шведској да зелено светло.

Свакако глобална стабилност више неће бити иста, а Европа коју познајемо у многим сегментима више и не постоји.

Филозоф

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa