Одлуке без образложења

Управни одбор Ватерполо савеза Србије је бронзу из Пекинга оценио као успех и то је, чини се, једини закључак у његовом саопштењу који не тражи додатно образложење, јер и врапци знају колико је тешко да се освоји олимпијска медаља. Несумњиво је и да за то заслуге припадају и њему.

Међутим, руководство се у неким закључцима пружило дуже од свог губера кад, на пример, придикује јавности шта треба да је занима, а шта не. Штавише, негде је остало штуро, па баш тиме ствара плодно тло за сензационализам.

Управни одбор ВСС је поводом туче Шапића и Шефика у Пекингу „констатовао чињеницу да је овај догађај изазвао тако велико и сензационалистичко интересовање јавности, претећи да засени огроман успех који је репрезентација постигла, у окрњеном саставу освојивши олимпијску медаљу”.

Како да пажњу јавности не привуче догађај после кога је наша репрезентација у утакмицу за бронзану медаљу ушла без двојице стандардних играча који су се у међусобном обрачуну повредили, дакле што је окрњен ионако окрњени пекиншки састав (Икодиновићева саобраћајна несрећа и Никићева повреда на тренинг-утакмици). Хтели ми то или не, физичко обрачунавање међу саиграчима, и то још на олимпијским играма, веће је чудо него кад је некад играла мечка.

Не заборављајући неспорне огромне заслуге Шапића и Шефика за наш ватерполо Управни одбор Ватерполо савеза Србије је морао да их казни, чак кад се узме у обзир и „околност огромног емотивног набоја због претрпљеног пораза у кључној утакмици”, што олимпијско полуфинале несумњиво јесте.

Разуме се, не треба их казнити драконски, али је дисциплински поступак морао да буде покренут и да нека казнена мера буде изречена, па макар да не могу да играју за репрезентацију у оно доба када она ионако нема такмичења да не би били оштећени ни сами играчи, ни наш државни тим. Овако је направљена медвеђа услуга нашем спорту, јер то може да буде зелено светло за остале, не само у ватерполу, да не морају да држе под контролом своје емоције. За ослобађајућу пресуду некад могу да послуже дотадашње заслуге, а некад она може да се ослони на будућу корист.

Зашто је прећутано колико ће пара наши ватерполисти добити кад је сигурно да нема човека у Србији који је против тога да буду награђени за освајање олимпијске медаље? Скривањем износа се отвара широко поље за свакојака нагађања...

У званичном саопштењу нема објашњења шта значи: нови модел за избор Стручног савета. За расправу је колико је сврсисходно кооптирање активног репрезентативца у Управни одбор. Независно од тога се намеће питање на основу којих мерила ће он бити одређен.

До сада је генерални секретар ВСС био Дејан Перишић. Оправдана је нада да ће се Марко Стефановић, већ годинама укључен у рад савеза, снаћи на тој дужности, али је штета да се Перишић повуче из „међународних вода”, јер је имао одличан ветар у леђа да тамо плови (члан је Ватерполо комитета Европске пливачке федерације, делегат на међународним утакмицама, а у међународним односима нису без значаја ни везе које је његов отац Ђорђе као чувени ватерполиста и наш дугогодишњи високи спортски функционер стекао).

Можда се Дејан Перишић замерио некоме (после финала Европског првенства у Малаги је осуо дрвље и камење на Ђанија Лонција, најмоћнијег Европљанина у ватерполу). Али, чак и у том случају наш савез треба да стане иза свог човека. Без свог „ја” нећемо имати утицајног човека у свету ватерпола.

На крају, „Управни одбор изражава забринутост због стања у српском ватерполу и нагомиланих проблема”, али и „констатује да тренутна ситуација оставља простор за оптимизам”. Руководство, по службеној дужности, мора да гледа отпимистички, а била би новост да саопшти како да се, на пример, реши проблем финансирања лиге и репрезентације.