Белоглави суп се враћа на Стару планину

Велики број белоглавих супова, наше највеће птице која се искључиво гнезди на југозападу Србије, примећен је на Старој планини, саопштило је Друштво за заштиту и проучавање птица Србије (ДЗППС). Али орнитолози су уочили и једног црног стрвинара, лешинара који се више од пола века води као регионално ишчезла врста. Како објашњавају у овом удружењу, захваљујући одличном вишедеценијском раду бугарских и шпанских орнитолога, у Бугарској је значајно увећан број белоглавог супа, а смањено опадање популације беле кање. Такође, у природу је враћен црни стрвинар који се увелико гнезди у природи, а један пар на свега неколико километара од границе са Србијом.

Раст популације лешинара у Бугарској се види и у источној Србији где су све чешћи прелети ових врста, пре свега преко Старе планине, места где су се у прошлости гнездили. Управо ту, ове недеље пребројано је најмање 11 јединки белоглавог супа. С обзиром на овако велики број птица, претпоставља се да су пронашле одговарајући извор хране.

– Ово је изузетно велика и важна вест за све природњаке. Да бисмо то разумели, морамо се вратити неколико корака уназад: лешинарима су драстично опале популације на територији бивше Југославије шездесетих година прошлог века, као резултат организованих тровања вукова. До данас нису саниране све последице тих активности. Бројност белоглавих супова је последњих двадесетак година у порасту захваљујући вештачким хранилиштима, те сада у Србији имамо стотинак парова. Међутим, врста која је некада била широко распрострањена сада има гнездеће парове само у југозападном делу Србије. Црни стрвинар се нажалост није опоравио и већ 60 година се не гнезди у нашој земљи. Вероватноћа да се то деси у следећих пар година је велика, јер су колеге из Бугарске одрадиле већи део посла тиме што су пустили јединке ове врсте у дивљину – каже Слободан Марковић, орнитолог ДЗППС-а.

Како бисмо задржали лешинаре на овом подручју потребно је да обезбедимо мало повољније услове, а они подразумевају – вештачке платформе за гнежђење, формирање хранилишта, као спречавање тровања.

– У Србији се годишње произведе преко 250 хиљада тона анималног отпада, те је само питање добре воље и организације да се формира неколико мањих хранилишта у источној Србији која би са сигурношћу привукла белоглаве супове и црне стрвинаре, а вероватно би их задржала и на гнежђењу – додаје Марковић.