Фаличност демократских процеса

У својим текстовима, па и у најновијем рукопису „Недовршена прошлост”, претежно сам се, ако не и искључиво, бавио економиским темама. Национално питање и демократију као политичке процесе помињао сам у мери у којој је то било неопходно за разумевање економских феномена. Овде ћу редослед изменити. Почећу од демократије. С годинама сазревања све више схватам да се њој само тежи, нема апсолутне и једном за свагда дате демократије. Кад се освоје њени нови хоризонти, већ у старту се она сама по себи спотакне, изломи. Као вруће исковано гвожђе брзо се деформише. „Да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој.”

И тако у свим временима и свим системима. Пођимо од Француске буржоаске револуције (1789), када је раскидано са племством и феудализмом, донета Декларација о правима човека, грађанина – слободи, једнакости и приватној својини. А онда су ови нови светли хоризонти цивилизацијске наде убрзо упаковани у одела национално пробуђених народа која постају претесна, националистичка, и као таква одвела припаднике различитих националних заједнице у Први светски рат. Демократија пала на првом испиту. Постала је територијално, а не културно добро од заједничког интереса. Касније је само оверавала те своје промашаје. У њу је у различитим формама упакивана моћ и жеља за владањем новијих „ослободиоца”. Када у томе успеју тада скоро све власти остварују политику у коју је уграђен још од давнина Макијавелијев принцип: „Кад вас чин оптужује, резултат вас оправдава.” Мој комшија из села Лаћарка проф. др Јован Комшић недавно је објавио књигу „Демократија у магли националног препорода” у којој описује странпутице демократских процеса. За своје тезе цитира Милована Ђиласа који је још десетог августа 1989, дакле у време постојања СФРЈ, записао: „Срби са садашњом политиком срљају у грађански, национално-верски рат који ће изгубити.”

Да би доследно испратио пропадање демократије послужићу се примером који метафорично показује фаличност демократских процеса у свим временима, па и системима. Замислимо петорицу изгладнелих заточеника из неког логора или тамнице којима је сервиран врућ бурек, и то само један. Ко ће до њега први доћи. У старту су сви равноправни, демократски сви имају једнаке шансе и права. Доћи ће онај који је најјачи, има силу. Тако је то данас у свету, демократија код многих изједначена са силом, интересом, моћи – глобализам. Ресурса је све мање, бурека, а становништва све више. До све ређих ресурса долазе они који имају натпросечну моћ. Ту је сила деформисала или ако хоћете фројдовски дефлорисала демократију. Тако је увек било, а и биће тако, ресурса је све мање, апсолутна правичност (демократија) ту много не помаже. Моћ и грамзивост постају правило у начину присвајања бисера природе.

 Нажалост демократију може исто тако да угорзи и прејако дозирање националног питања. Сетимо се Хитлера који је својој нацији понудио став да је свако од њих прво Немац, па онда грађанин. Отаџбина изнад свега. Србија деведесетих била је поприште излива националних осећања која су се без довољне контроле и усмеравања убрзо претворило у малигне процесе. Опет страдала демократија овога пута из националног разлога. На степеницима националног „исправљања” Србије окористио се, баш у тим годинама, мали број енормно обогаћених појединаца, а огромна већина осиромашила, опљачкана. Створена у социо-економском погледу изузетно рапава земља, па се зато Србија дуго умирити неће.

Да не буде заблуде и у социјалистичко време такође је било појединаца који су били једнакији од једнаких, од других. Онај ко му је био вернији, често само на речима, примицао се кадровским становима и добрим локацијама, пре свега онима у Београду. О маргинализацији тако названих непријатеља социјализма да и не говорим. Деца, ми као мали на селу, грађани покорни, завидели смо некима који дођу из Београда мислећи да они сваки дан срећу Ђорђа Марјановића, Мију Алексића, Чкаљу... Душко Радовић: „Ко се јутрос пробуди у Београду, тај је већ много постигао у животу.” Демократија је шепала, и то не мало, и у социјализму.

Демократија је само тежња и у ходу увек корекција њених оштро набораних ивица које су издизали, градили, „ослободиоци” од пређашњег система. Окористили се њоме. Када те ивице постају окоштале, стеновите, прерастају у читаве громаде, тада се потпалубље узбуди, узнемири и задрма, руши. „Готов је”, сетимо се пароле октобра петог на шести 2000. И тако увек. За данашње доба сматрам да није довољна само промена режима власти, већ да је дошло доба за промену система друштвених вредности, за доношење новог Устава Србије. О томе пишем у својој новој књизи „Недовршена прошлост” ових дана предате издавачу.

Публициста, бивши члан савезне владе (у СФРЈ)