Тек сам истрчао половину маратона

Шта чини различитима оне који су на врху пирамиде у свом послу? Много тога, али једна од најбитнијих нити је љубав према свом послу. Зато нас није зачудило да смо Дарка Рајаковића, тренера Торонто Репторса, другог Европљанина у историји који је дошао на чело тима НБА лиге затекли у колима на путу од Ниша до Чачка.

Рајаковић је одвојио дан одмора да би погледао нашу јуниорску репрезентацију на Европском првенству. Подржао их и уједно видео који су то играчи сутрашњице Старог континента.

–  Србија је врло интересантна селекција. Неша Стефановић то одлично води, драго ми је да видим да је ту и одличан стручни штаб око њега. Јоца Антонић, Бућан, неки млађи тренери, све то добро изгледа. Играју добру, тимску кошарку, има неколико момака који онако показују добар потенцијал. Талента и потенцијала има, само треба да наставе да играју и, наравно, да добију праву прилику на сениорском нивоу. Биће ту неколико добрих играча – почео је причу Рајаковић.

Да ли сте на почетку тренерског пута пре скоро 30 година, кад сте били у Борцу, па после у Црвеној звезди могли да маштате да ће те доћи до врхова на којима сте сада – тренер тима у НБА?

Од почетка бављења тренерским послом увек сам био врло амбициозан, али истовремено сам знао да тренерска каријера није трка на 100 метара, већ је дугачак маратон. Тек сада сам истрчао половину маратона, имам још много пред собом. Тренутно сам у 27. години тренерског рада и надам се да ћу још толико остати у тренерским водама. Уживам и лепо ми је. Нисам о томе могао да маштам, јер у том тренутку није било таквих примера, па није изгледало као нешто могуће, али ствари су се мењале током година. Кошарка је постала глобални спорт, тако да сам после 27 година почетка добио прилику да радим као тренер у Торонто Репторсима.

Сав труд, зној, непроспаване ноћи... све жртве су добиле смисао?

То је саставни пут живота тренера. Свако од нас има различиту причу, сигурно и велики број непроспаваних ноћи, и победа и пораза, учења на сопственим грешкама, учења од колега, од играча са којима сам радио. Ово је круна досадашње каријере, али није коначни циљ и оно на чему желим да станем. Желим да наставим, да се усавршавам, учим и да помогнем свом тиму на највишем могућем нивоу.

Америка није била отворена према странцима у кошарци. Баријеру су пробили прво играчи, па је онда Игор Кокошков постао тренер Феникса. Куриозитет је да је вама двојици из српске, односно југословенске школе првима указано поверење да будете тренери?

Игор је отворио врата и помогао доста у том погледу. Био је први који је кренуо пут Америке, па после рада у колеџу, стигао у НБА. Његов рад је сигурно допринео да и мени отворе врата. Још битнији су резултати и медаље наше репрезентације и успеси клубова у прошлости који су довели до тога да наша школа кошарке и људи са наших простора имају посебну тежину и вредност. Берем плодове сопственог рада, али исто тако рада многих тренера и играча који су били пре мене и направили врхунске ствари на глобалном нивоу освајањима првенстава Европе, света, Олимпијских игара...

Тренерски пут је посут трњем...?

Тежак је то пут, али мислим да генерално правило не постоји. Сваки тренер, сваки играч има свој пут. Ничији пут није посут само латицама ружа, то је дефинитивно. Једноставно, у животу мораш да се бориш, радиш и да верујеш у свој рад како би то у неком тренутку, пре или касније, препознао. Верујем да ствари увек дођу на своје место. Једини исправан пут за сваког младог тренера који долази са ових простора јесте константан рад, улагање у себе, у напредак, учење нових ствари. То дефинитивно не гарантује успех, али је једини начин како се може доћи до њега и како се иде до неког следећег нивоа.

Пред вама је изазован задатак – треба да реконструишете тим бившег НБА шампион који, навикнут на те висину, очекује да за једно две, три године поново уђе у тај круг. Како вам се чини тај подухват?

Торонто Репторс важи за једну од најбољих организација, а наша управа за најбољи фронт офис у целој НБА. Наравно да тим који представља целу Канаду и град Торонто има велики број навијача и огромну подршку. Мислим да су реална очекивања да за две, три године наш тим поново буде у конкуренцији за освајање титуле. Имамо доста младих играча које желимо да развијамо и подижемо. Верујемо да ћемо кроз неку годину бити стални учесник плеј-офа и да ћемо бити конкурентни за освајање прстена.

Шта је у новој етапи ваше каријере другачије?

То што сам неких 50 сантиметара удаљен од претходног места, где сам био као први помоћни тренер. Сад сам свега неких пола метра на леву страну. А то је огромна разлика. Годинама сам се радећи у НБА изузетно комфорно осећао у зони помоћног тренера и мислим да сам знао све ствари како могу да помогнем играчима и тренерима, организацији у целини. Сад је на мени да помогнем и тренерима у стручном штабу, целом тиму и организацији. Много више обавеза имам, велика је одговорност, али уживам у свему томе. Имао сам срећу да направим одличан стручни штаб са људима који имају различита искуства из различитих тимова, радећи са различитим тренерима. Мислим да ће и они бити огромна помоћ мени у мом даљем раду, усавршавању и учењу и радујем се свим тим изазовима.

У свом тиму имате и Иву Симовића са којим сарађујете од почетака. Колико вам олакшава посао, посебно јер сте из исте школе и прошли сте исте системе у изградњи тренерског имена?

Некако смо Иво и ја пратили један другога на тренерском путу. Радили смо заједно и у Црвеној звезди, радили смо заједно у Шпанији, стицајем околности у Америци смо дуго. Ја десет, он седам, осам година. Од Шпаније нисмо имали прилику да будемо у истом тиму, али смо одличан тандем. Да ја њега чиним бољим и да дефинитивно он мене чини бољим – и тренером и лидером. Много значи имати уз себе некога од поверења, ко увек може да ти каже истину и да те држи на исправном путу. Наше пријатељство постоји већ 30 година и наставиће да постоји док смо живи. Најбољи смо пријатељи, имамо огромно поверење један у другог и то олакшава наш рад.

Колико добре игре Јокића Србима „олакшавају пролаз”, а колико стварају додатне обавезе, јер кад имамо најбољег играча НБА и од тренера се очекује да буду на приближном нивоу.

Никола је дефинитивно најбољи играч у НБА, најбољи играч на свету. Његов успех није дошло преко ноћи, уложено је много рада и труда – његовог и целог тима око њега да би направио овакве резултате и постао МВП лиге, МВП финала, освојио титулу. Мени ништа не олакшава. Олакшавало би ми да је у мом тиму, али с обзиром на то да није, само ми отежава посао.

Вратимо се поново уназад. Шта вам је на путу до Торонта донео рад у Борцу, па Звезди, Шпанији и на сваком следећем кораку у Америци?

Од самог почетка рада, а постао сам  тренер као седамнаестогодишњак у Борцу, имао сам велику подршку од људи из клуба, мог пријатеља и ментора Милана Пеце Петронијевића, који ми је много помогао да се пребацим из играчких размишљања у тренерске воде. Касније кад сам прешао у Црвену звезду имао сам прилику да радим прво са Милетом Протићем, касније са Марином Седлачеком и Мирком Павловићем и то ми је помогло да одем на други ниво размишљања и организационо. У тих седам година у Црвеној звезди сам напредовао као тренер. али и сазрео као личност. Прелазак у Шпанију био је пун погодак, јер сам из система какав је био тада у Србији отишао у потпуно другачији. У потпуно другачију културу. Шпанска репрезентација и тимови су у том тренутку доминирали Европом и светом. Имао сам прилику да научим мало другачији приступ раду, чујем другачија размишљања, културолошка првенствено. То ми је помогло да се још више отворим ка утицајима других култура и тренера, другачијим погледима на живот и спорт генерално. И то ми је била огромна помоћ да се много лакше прилагодим на Америку, да адаптација буде прилично безболна. „Кад си у Риму понашај се као Римљанин” и у Америци сам морао да прихватим све добре ствари које су у њиховој кошарци и у систему рада, а да притом не заборавим одакле сам и шта су неке моје основе кошаркашких и животних вредности.

Жељко Обрадовић је пар пута рекао да тренер највише учи од играча. Колико је вама значио рад са врхунским кошаркашима у Америци?

Много. Жељкове речи су велика истина. Учио сам од играча свуда где сам био и то ми је много помогло. И кад сам био у репрезентацији рад са Богданом Богдановићем и са Николом Јокићем и са свим момцима који су били те године био је велико искуство. Видео сам њихов начин и размишљања, приступ раду и био у прилици да „украдем” неке вежбе и идеје од њих. Играчи су ти који на терену који доносе одлуке, они су прва линија, ми тренери смо ту да их усмеримо и помогнемо им, али нисмо главни глумци у том филму. Трудим се да се прилагодим томе и увек будем на страни играча и помажем им.

Кад смо већ код репрезентације, да направимо малу дигресију. Можемо ли у будућности да вас видимо на месту селектора.

Ми имамо селектора, којем желим све најбоље у раду са репрезентацијом у будућности. Желим му да остане са репрезентацијом што је дуже могуће и да има много успеха. Ја сам још млад тренер. Наравно да ми је жеља да једног дана у будућности представљам своју земљу и будем селектор своје земље. Надам се да ће се то десити у неком тренутку, али то је у овом тренутку резервисано за мало даљу будућност.

Вратимо се Чачку, иако имате прегршт обавеза на новом послу одлучили сте да дођете две недеље у ваш град. Јел’ Чачак место где се регенеришете?

Одлучио сам да дођем у Чачак и будем ту са породицом. Трудим се да радим пре подне и да завршим што је могуће више током дана како бих могао да са њима бар проведем опуштено вече и будемо бар неколико сати заједно. Увек ћу да направим жртву да време квалитетно проведем са породицом. Они су ми најбитнији у животу и за њих ми ништа није тешко.

Чачани могу да буду поносни - имају једног од најбољих кошаркаша Европе свих времена, најбољег европског тренера, сад и тренера НБА екипе, бројне врхунске кошаркаше. Како објашњавате феномен вашег града?

Кошарка у Чачку је изузетно битна. Сећам се кад сам као дете први пут, са неких шест, седам година ушао на утакмицу у Халу крај Мораве и гледао Шаранчића и друштво који су тада играли у Борцу – тог тренутка сам се заљубио у кошарку. Довољно је да чујете како људи у Чачку причају о кошарци, колико љубави има према том спорту, то нисам видео на другим местима. Навијачи се одлично разумеју у кошарку и велика су подршка екипу, Борац има фантастичну традицију и поново је у Јадранској лиги где му је и место. Морамо да се трудимо да очувамо ту традицију и да изникну неки нови играчи, тренери и функционери... Да, Чачак је стварно посебно место за кошарку и има специјално место у мом срцу.

Кад сте у Србији где волите да одете, где сте свој на своме?

Има неколико места у целој Србији. Када сам у Чачку, волим да одем на брану на Морави са Мирославом Милићем, пријатељем који је помоћни тренер Борца из Чачка. Почели смо да радимо као тренери у исто време, 1996. године. Остали смо блиски пријатељи до дана данашњег. Волим да будем ту са њим, да причамо о спорту, о животу... Од њега увек чујем добре идеје и учим. У Београду сам живео десет година на Дорћолу, сам себе зовем „лажним Дорћолцем” Тај део града ми је јако близак срцу. Студирао сам на Филолошком факултету, радио у Црвеној звезди, лета проводио на Калемегдану. Тај део града је моје парче Београда, моје парче Србије – завршио је Рајаковић причу, стигавши већ близу уласка у Чачак.

На крају смо му пожелели да неки следећи интервју напишемо о плеј-офу НБА, потом финалу конференције и победи у финалу НБА лиге.

– Даће бог, хвала пуно.

Волим да учим од Жељка Обрадовића

У тренерском одрастању и учењу заната шта сте могли да научите од кога, које детаље сте могли да прилагодите својој идеји? Ко је ту имао неког посебног значаја за вас?

Жељко Обрадовић. Његов приступ и начин како његове екипе играју ми је увек био врло интригантан и врло занимљив. Волео сам да гледам његове тимове и учим од њега. Кад сам формирао стручни штаб Торонта имао сам срећу да доведем Мајка Батиста који је дуго играо код њега у Панатинаикосу. Већ доста причамо о томе како је било са Жељком, шта су играли, који су углови, пик-ен-рола, како ићи у рол, шорт рол и све остале ствари. Трудим се и дан-данас да учим и „крадем занат”. Дефинитивно Жељков стил игре је нешто што мени као тренеру много одговара. Увек гледам његове тимове и учим од његових тимова и из његових идеја, па то прилагођавам себи и својим тимовима.

Кића и Жељко су светске, а Радмило Мишовић легенда Чачка

Чачак је специфичан и по броју легенди. Лакше је постати легенда ван Чачка него у њему. Драган Кићановић и Жељко Обрадовић су светски признати, али су у Чачку иза Радмила Мишовића?

Моје лично мишљење је да Чачак има једну легенду. Остале легенде које долазе из нашег града су европске и светске. То је Радмило Мишовић који је институција за себе. Кад причам са неким младим играчима и људима у Америци да је ту био играч који је у просеку давао 42 поена по утакмици у време кад није било линије за три поена, једноставно не могу да верују. Радмило је врло, врло специфичан, фантастичан човек и велика легенда. Жељко и Кића  су направили светске каријере. Некако припадају Србији, Европи и целом свету, али Радмило припада само Чачку.