Ка­ко на­ста­је двој­но др­жа­вљан­ство

Двој­но др­жа­вљан­ство на­ста­не у тре­нут­ку ка­да не­ки др­жа­вља­нин стек­не још јед­но или ви­ше др­жа­вљан­ста­ва пре­ма за­ко­ни­ма дру­ге др­жа­ве (или ви­ше др­жа­ва), а да не мо­ра да се од­рек­не свог до­та­да­шњег др­жа­вљан­ства. Не­ке др­жа­ве у по­сто­ја­њу двој­них др­жа­вља­на ви­де мо­гућ­ност за су­коб ин­те­ре­са и сто­га по­ку­ша­ва­ју да сма­ње или оне­мо­гу­ће оп­ста­нак „дво­стру­ких гра­ђа­на” слу­же­ћи се раз­ли­чи­тим ме­то­да­ма. С дру­ге стра­не, у са­вре­ме­ном све­ту број­не др­жа­ве на­мер­но по­др­жа­ва­ју на­ста­ја­ње ка­те­го­ри­је двој­них др­жа­вља­на.

Ма­сов­на по­ја­ва двој­них др­жа­вља­на по­зна­та је, на при­мер, у окви­ру зе­ма­ља Ко­мон­вел­та, а двој­но др­жа­вљан­ство ме­ђу­соб­но при­зна­ју и Фран­цу­ска и Ал­жир. Узро­ци за мо­гу­ће не­спо­ра­зу­ме из­ме­ђу др­жа­ва због по­сто­ја­ња двој­них др­жа­вља­на, от­кла­ња­ју се спо­ра­зу­ми­ма; двој­ни гра­ђа­нин је, на при­мер, и двој­ни по­ре­ски об­ве­зник и двој­ни вој­ни об­ве­зник. Та­квом др­жа­вља­ни­ну мо­же да се де­си да бу­де мо­би­ли­сан и по­слат у рат у ко­ји не же­ли да иде, или да бу­де про­гла­шен за вој­ног бе­гун­ца, а кон­флик­ти из­ме­ђу др­жа­ва мо­гу на­ста­ти и у слу­ча­ју ре­па­три­ја­ци­је или ди­пло­мат­ске за­шти­те ре­че­них др­жа­вља­на у ино­стран­ству.

По­ме­ну­ти про­бле­ми се нај­јед­но­став­ни­је ре­ша­ва­ју по­себ­ним ме­ђу­на­род­ним уго­во­ри­ма. Та­ко су Дан­ска и Аустри­ја пот­пи­са­ле уго­вор о раз­ме­ни ин­фор­ма­ци­ја о на­ту­ра­ли­за­ци­ји, Ита­ли­ја је пот­пи­са­ла спо­ра­зум са Хо­лан­ди­јом о слу­же­њу вој­ног ро­ка двој­них др­жа­вља­на, Фран­цу­ска са Изра­е­лом, Фин­ска са Ар­ген­ти­ном, а не­ка­да­шња СФРЈ је са САД има­ла уго­вор ко­јим се оба­ве­за­ла да ће свим сво­јим др­жа­вља­ни­ма, они­ма ко­ји су ујед­но др­жа­вља­ни САД, при­ли­ком ула­ска у зе­мљу из­да­ти и из­ла­зну ви­зу, те да их то­ком бо­рав­ка у СФРЈ не­ће при­си­ља­ва­ти да слу­же вој­ни рок. Ови при­ме­ри до­ка­зу­ју да се ова­ква пи­та­ња у све­ту ре­ша­ва­ју до­го­во­ри­ма, а не јед­но­стра­ним ак­ти­ма, по­пут јед­но­стра­ног од­у­зи­ма­ња јед­ног од два др­жа­вљан­ста­ва на ко­је гра­ђа­нин по­ла­же пра­во.