Легенде Девојачког бунара

„Ја ћу вам говорити о једној земљи коју ви не познајете, о којој нисте чули. Ја сам ту земљу видео, ја сам по њеној масној тешкој црној земљи јахао, ја сам тамо своје битке водио и волео бих да могу кроз њу да јашем као њен господар. У тој земљи не лежи само хлеб за много хиљада људи, у тој зељи је и рад за много незапослених руку…”

Овако је аустријском цару писао Еуген Савојски (није познатом којем, јер је служио тројицу) и то су речи које су одредиле пут развоја Баната, богатог свакаквим чудима, на највећем мору песка у Европи.

Европска Сахара

Зато Делиблатску пешчару зову и Европском Сахаром и најстаријом пустињом Старог континента, али име дугује оближњем селу Делиблато и кованици турске речи дели (велико) и српске блато (рит). 

Када су Турци коначно отишли из Баната, 1789. године, новом царству Хабзбурговаца остају напуштена насеља и посао изградње доњег Баната, такорећи из пепела, а требало је укротити и немирни песак који је из пустоши пешчаре летео чак до Пеште и Беча, право у шољицу чаја Марије Терезије.

То је прво што ћете чути о овом пространству од око 300 квадратних километара пешчаног рељефа, а за том легендарном причом одмах следи и она да је пешчара заправо дно некадашњег Панонског мора.

Било како било, данас овде владају шуме, пропланци континенталне пустињске равнице, које пресецају праве правцате пешчане дине. У загрљају пешчаре живи њен најпопуларнији део – излетиште Девојачки бунар.

Током времена нанизало се и неколико легенди око самог имена излетишта, но, пођимо редом.

Као и свако насеље и Девојачки бунар има свој центар. У његовом срцу, на невеликом пропланку, једно крај другог стоје јединствена црква брвнара у Војводини, подигнута пре две деценије, посвећена Огњеној Марији, заштитници од пожара, и времешни долап, из ког се некада вукла вода са дубине од 163 метра. Е, ту легенде узимају маха, а бунар који је радио на коњску снагу постаје и извор, више или мање романтичних приповести.

Једна казује да је место прозвано како не би биле заборављене девојке – водоноше, које су се око бунара –  долапа окупљале, воду захватале, те је носиле уморним радницима, а мало и ситуацију користиле да се о момцима испричају.

Друга почиње податком да су у ширем кругу бунара живели Срби и Румуни, а завршава се трагедијом, попут оних Шекспирових. Наиме, баш на том месту, српска девојка Достана упознала је и заљубила се у младог Турчина и покушала да с њим побегне, што је за оно време било равно правом скандалу. Огорчени мештани су јој пресудили, убивши је крај овог бунара, а народ га од тада прозва – Девојачки.

Романтичне верзије

Ипак, најромантичнија верзија везана је за чудесне моћи бунарске воде. Она каже да свака девојка која се њом умије и тада замисли момка на којег је „бацила око” – за њега ће се и удати. На тој тачки прича добија замаха и две верзије, па је по једној довољно само умивање, а по другој да је требало нешто воде и попити. Данас, ни од једне од тих могућности нема ништа, јер је зденац у Девојачком бунару одавно пресушио.

Са слојевима Делиблатског песка и археолози су имали посла, па из различитих историјских пресека израњају приче о локалитетима Жидовар, Римски шанац, Ђурица, Гребенац, Велики и Мали град, а једна легендарна води и до Другог светског рата и партизана. Они су се наводно након изведених акција склањали у пешчарским шумарцима у базе-земунице, обновљене 1982. године.

Виногради и филмаџије

Заталасана пешчара још памти и да није било куће без винограда на чокоту. Остале су тако приче о колонијама „Палфи” и „Сауервалд” код Кајтасова, „Емануеловац” код Дубовца, „Векерле” код Владимировца, Мраморачки виногради и имена лозе отело, тролингер, сазодош, волово око, козје сисе и розеа динка. Постепено запуштани чокоти уступили су „крупни план” филмаџијама, па није легенда да су на овом терену и на филмској траци оживљени Џингис-кан и „Скупљачи перја”. Песак је био и мегдан поље „Боја на Косову”, а овде је и „Свети Ђорђе убивао аждаху”.