Трагање за изгубљеном невиности

Настала на основу драме Јаноша Пилинског, представа „Urbi et orbi“ редитеља Андраша Урбана може се дефинисати као дело постдрамског театра, због мрвљења линеарности нарације, укључивања других текстова у извођење („Хамлетмашина“ Хајнера Милера), затим истраживања статуса текста у извођењу, односа између извођача и публике, као и позиције театра у околностима превеликог утицаја технологије и масовних медија. У погледу форме, представа се може разумети и као ауторефлексивна, иронична реплика на телевизијске емисије, talk-show и квизове, које, у основи, проблематизује, таквим стилизованим обликом. Тематски је концентрисана на питања греха и грешности, односа духовности и телесности, пролазности и вечности, као и на истраживање узрока ирационалног зла, губитка невиности и спиритуалности итд.

Простор игре је сценографски крајње сведен, што је врло функционалан избор, зато што се тако пажња неподељено фокусира на извођаче, као и на сугестивна, једноставна, поетична, симболичка редитељска решења. У првом плану представе, пратимо исказе четири лика, који одговарају на питања неколико испитивача. Ови, помало кафкијански, иследници, делимично седе у простору публике, редукујући, у таквој близини, њену пасивност, односно безбедну дистанцираност од радње. Глумци који стварају централне ликове наступају заиста предано, слојевито, хипнотички. Са једне стране играју реалистички, психолошки уобличено, док, са друге, у појединим моментима, наступају пластично. Путем те извештачености, они и универзализују ликове, од конкретних особа стварају опште људске фигуре, метафоре амбивалентности живота, углављеног између Ероса и Танатоса, уздржаности и кршења правила, креативне жудње за љубављу и аутистичне потребе за самоћом.

Марта Береш игра женствену, сензуалну, лажно чедну Мони. Њен говор, посредован микрофоном, у појединим моментима се разлива у певање и пискање, мења брзину и тоналитет, постаје испрекидан, задихан, дивљи. Тако и сама реалност гласа постаје тема представе, па се имплицитно поставља питање о односу формалних карактеристика гласа и гласа као средства изражавања. Лик Тибора (Арпад Месарош) карактерише гордост и хипокризија, којима он маскира своју усамљеност и тужно одсуство љубави. Золтан (Имре Елек Микеш) је представљен као превише наиван, раздраган, безбрижан педофил. То његово инфантилно одсуство свести о грешности можда је језивије од опције свесног чињења зла, зато што је безнадежније. Нимфоманка Жужи (Андреа Ердеј) отелотворује грех похотљивости, проблематизујући и деструктивне потенцијале сексуалности.

Извођење, бескомпромисно у вербалном, као и у телесном смислу, карактеришу и глумачке импровизације. Оне продубљују напетост, конфликт, одбојност између текста и извођења, лабаве структуру представе. На тај начин је чине спонтанијом, стварају пукотине у значењу, које су, можда, отвори до несвесног, потиснутог, неистраженог. У представу је укључено и a cappella извођење сонгова. Са једне стране, сонгови подвлаче ту сталну тежњу ка фрагментацији, прекидању континуитета, напуштању текста и налажењу ефектнијих начина изражавања. Са друге, песма је веома емотиван израз чежње за покајањем, пурификацијом, новим почетком.

Људско биће је у Урбановој представи приказано скоро неподношљиво реално, у својој огољеној, проклетој материјалности, посрнуло, рањиво, неспособно да се одупре телесним искушењима која кидају његов дух. У једној од последњих сцена, где је Тибор склупчан у положају фетуса, готово опипљиво се манифестује есенцијална потреба за враћањем изгубљене невиности. Очајнички се вапи за заштитом мајчине утробе, скидањем каљуга са душе, темељним прочишћењем. Финалне слике застрашујуће самоће и слабости човека намећу идеју о неопходности повратка скромности и једноставности. На овом свету смо, сви, ипак, само у пролазу.