Живот у граду под опсадом Росу

Косовска Митровица – Град у Ибарској котлини, подељен на два дела већ  24 године, пречесто је у ударним вестима. И овде ваздух титра од врелине, као и варљиви мир.

Температуре прелазе 30 степени, али је то за житеље северне Косовске Митровице ништа, јер је овде увек вруће. Врућа су овде сва годишња доба. Пролеће је почело са сиренама за ваздушну опасност од које се крв у жилама леди, без обзира на спољну температуру.

Иако су навикли да је овде и обичан живот ризик, увек се Митровчани узнемире кад чују сирене, знају да оне ништа добро не оглашавају.

Последње две недеље као да се живи нормално. Мање је људи због годишњих одмора, и распуста. Али зебња је присутна, јер ако „пукне” у северној Косовској Митровици пуца на целом северу Космета.

До подне, у Главној улици краља Петра Првог, која води од Звечана ка местима јужно од Ибра, ври од људи.

Митровчани излазе у јутарњу набавку, пазаре на импровизованој пијаци на само двадесетак корака од Трга кнеза Лазара, места које је стециште младих и старијих.

У продавницама несташица свега. Недостаје млека, шећера, брашна, уља, соли још има, а долази време за припрему зимнице.

– Ево, јуче ми сину одузели шљиве на Бистричком мосту. И, како да радимо? Отишао је у јужни део, на царински терминал, да види шта даље. Џаба ти шљива, него је питање да му и кола не одузму. Много је тешко и за рад и за живот. Овде сам од ујутру до један иза поноћи. Ових дана остајем касно, јер се као смирило...  Док беше онај хаос, у осам закатанчим – говори лепа жена која  у радњи у Главној улици  продаје воће и поврће.

И њена колегиница, која продаје женске торбе, исто говори:

„Само нек је мир, преживећемо. Нема намирница, али још горе је што нема лекова. Па, ајд ти крени у Рашку, где издангубиш на Јарињу, јер чамиш у километарским колонама. Чекање убија. И, то би прегурали, него уби ова неизвесност. Не знамо шта ће да буде са нама. Не мирише на добро – водимо разговор у радњи.

На улицама тек покоје возило косовске полиције. Бар се преко дана не виде они силни блиндирани оклопњаци „Росу” који свако вече тешким, убојитим тандркањем уносе страх.

Највећа је гужва око Трга, око кружног тока, куда се слива река аутомобила.

У Бошњачкој увек дежурају косовски полицајци. Заустављају и скидају КМ таблице, онима који су се, забога, „непрописно паркирали”.

Албански полицајци то раде и надомак Главног моста, где даноноћно дежурају италијански карабињери. Скидају српске таблице, те се људи нађу у чуду... док „ударе круг” полиција им је закачила цедуљицу под брисаче...

Шпартају албански полицајци и ка Сувом Долу, мултиетничким насељима „код три солитера” и „Микронасељу”.

„Није овај мир добар. Курти се примирио, нешто спрема. Плашим се да ће опет да крене са хапшењем, чим његови гастарбајтери оду. Сад се ућутао, ко вели, да не плашим моје из дијаспоре”, водимо разговор са Митровчанином, староседеоцем.

А на шеталишту размилела се деца, играју се, а родитељи их гледају са оближњих клупица. Чини се, све нормално, као живот у најмирнијем граду, било где у Србији.

Кафићи пуни. Изашли људи, али виде се смркнута лица. Овде се само о „ситуацији” прича.

Када подне прође, митровичка „штрафта” заћути. Као да све утоне у поподневну дремку. Поново се град „пробуди” пред ноћ, када ишетају мајке са децом, старији да се с пријатељима сусретну, млади крену до храма Светог Димитрија, одакле се звона чују свако јутро у осам сати и у пет по подне. А, чује се са разгласа и хоџа са џамије, из јужног дела.

Ко није из Митровице, тешко да би ишта разумео. Људи живе „на ивици ножа”. Још је свеже брутално хапшење суграђанина Лунета, награђиваног тренера кик бокса, Ненада из Звечана, којег су припадници Росу ухапсили код Аутобуске станице, Душана Обреновића... Још чаме у косовским затворима.

Београдске новине већ 60 дана овде не стижу, али живот не може да стане. Када се смркне  из кафића са шеталишта зачује се „жива” музика. Договориле се газде, па се у једном пева уторком, у другом четвртком.

Крене се са народним песмама од 21 сата, па до иза поноћи. Залет се хвата хитовима  турбо-фолка, па успори са песмама које буде носталгију, а заврши се обавезним  „Видовданом”. „Жива” музика су синтисајзер, гитара, певач и певачица.

Одјекује градом: „Куд год да кренем, теби се враћам поново, ко да ми отме из моје душе Косово!” Враћа се певачица по неколико пута на исту песму!

Намерник, који се овде задеси први пут, сигурно помисли: „Па, овде има живота”.

И Митовчанима се на трен се учини да нису у  граду који је опкољен наоружаним специјалцима Росу, да нису у граду где сваког часа могу зачути убитачни звук сирена,  где се крвнички хапсе људи, где крв од бруталног пребијања данима стоји на тротоару, где шпартају наоружани албански обавештајци у цивилу… Учини им се да нису у у Косовској Митровици, већ негде на мору или у некој од бања у Србији.

Да све није баш тако, опомене понека детонација, коју Ибар носи, па не знате где је грунуло! На југу или на северу.

А често се и пуца из ватреног оружја. Помислите „кренуло”, ал’ убрзо  схватите да неко прославља ил’ пунолетство, ил’ пуца због  рођење детета, ил’ тек удара контру овој северној или оној другој страни.

Тек, живи северна Косовска Митровица та два дана недељно, као да сутра не постоји.

Живе људи ношени оном чувеном крилатицом „Мислићу о томе сутра”, реченицом Скарлет О Харе. Јер, једног дана, у овом стешњеном граду све ово ће да буде „прохујало с вихором”.