О правим „спонзорима” вештачке несташице житарица

Специјално за „Политику”

Последњих дана више западних дипломата активно шире у медијима, укључујући и у српском информативном простору, циничне и неистините оцене о изнуђеном обустављању „Црноморске иницијативе” од стране Русије. Због тога сматрамо да је неопходно дати читаоцима у Србији додатна појашњења на ову тему, о којој сам већ детаљно говорио у ауторском тексту за „Политику” 27. јула ове године.

Пре свега, позивамо бивше „партнере” да се ослањају на чињенице. Зашто се прича о „милијардама векни хлеба” кад је Украјина у оквиру „споразума о житу” извозила углавном сточне житарице, и то претежно у земље ЕУ, које, чини се, не пате од глади? Да ли су уопште могуће измишљотине да наводно не постоје препреке за извоз пољопривредних производа и ђубрива из Русије у иностранство? Чак је и амерички државни секретар Ентони Блинкен недавно обећао, али поново без конкретних гаранција, да ће услови Меморандума Русија–УН коначно почети да се испуњавају ако Русија обнови учешће у „Црноморској иницијативи”. Управо о потреби да се обезбеди слободан приступ руском житу и ђубривима говорили су учесници другог самита Русија–Африка, одржаног 27. и 28. јула ове године у Санкт Петербургу, а то је на одговарајући начин одражено у заједничкој изјави након састанка председника Руске Федерације Владимира Путина с лидерима земаља које су покренуле Афричку мировну иницијативу.

Да ли су могуће бесрамне лажи да Русија наводно напада цивилне бродове које превозе жито? Где је бар један конкретан пример? Они једноставно не постоје. Али истину Запад лако жртвује; најбитније је, свакако, на било који начин „оцрнити геополитичког ривала”. Боље би било кад би САД и друге чланице НАТО-а објасниле шта су њихови извиђачки дронови радили у ваздушном простору изнад Црног мора у тренуцима украјинских напада на објекте цивилне инфраструктуре (Кримски мост) и руске цивилне бродове (укључујући терористички напад на танкер „Сиг” у ноћи 5. августа ове године), за које је Кијев злоупотребио коридоре у оквиру „Црноморске иницијативе”.

Лицемерје Вашингтона и његових вазала у Европи видљиво је голим оком. Једна од њихових главних теза – да је „споразум о житу” наводно утицао на пад светских цена хране – потврђује да украјински извоз уопште није био намењен најугроженијим у том погледу земљама и да се одвијао углавном на комерцијалном основу. Од тих прихода, не сумњамо, плаћене су војне испоруке са Запада, набављана опрема и муниција за неселективна гранатирања Донбаса, Запорожја, Херсонске области и других руских региона – а у задње време користи се и касетна муниција, нажалост позната овде, у Србији.

Него како заиста стоје ствари? Од 33 милиона тона житарица извезених из украјинских лука, пшеница чини тек мање од девет милиона тона (то је само око четири одсто светског извоза). Међутим, Русија, коју САД и ЕУ покушавају да истисну с тржишта непоштеним методама, заузима на њему водећу позицију са 20 одсто и традиционално игра велику улогу у хуманитарним операцијама (и, за разлику од истих Американаца, помаже са житом и ђубривима без наметања кроз своју помоћ политичких захтева). Око 200.000 тона руских ђубрива, које смо спремни да бесплатно испоручимо најсиромашнијим земљама, Европска унија и даље блокира у морским лукама.

И за крај. Америчке дипломате стално прибегавају употреби императива. Подсећамо да не само Русија већ и многе друге државе не желе да се одричу свог суверенитета, не намеравају да кротко следе наређења иза океана. Овај круг истомишљеника – упркос жестоком противљењу Запада – стално се шири.