Судбина Анкетног одбора

Средином августа – тачније 17. поменутог месеца – истиче рок од 30 дана, колико је Анкетни одбор добио на располагање од Скупштине Србије за свој рад, с циљем утврђивања чињеница и околности које су довеле до масовних убистава у ОШ „Владислав Рибникар”, као и у местима у околини Смедерева и Младеновца. Конституисан још средином јула, наведени одбор, међутим, и даље лебди у правном вакууму пошто је вољом скупштинске већине одмах након оснивања уведен у стање својеврсне хибернације – иако званично није укинут, практично још није ни почео с радом.

Из чињенице да је одбор, формиран одлуком највишег представничког и законодавног тела, укинут обичним саопштењем на сајту, а не кроз скупштинску процедуру – наиме једино место где се одлука може изменити јесте сама скупштина (и то након пленарне дебате) – цивилни сектор извукао је нужан закључак како је тиме озбиљно нарушена владавина права. Извршна директорка Грађанских иницијатива Маја Стојановић назвала је одлуку о замрзавању рада одбора „својеврсним пучем”, образложивши то несумњивим упливом извршне власти на Народну скупштину Србије. Од самог почетка рад одбора био је измештен у пословично негативну сферу политичке борбе – окидач за то било је, по свему судећи, наименовање Маринике Тепић за директорку одбора – уместо да се тражи решење за повећану нетолерантност у друштву, а у циљу стварања неке другачије климе, у којој се не би дешавали случајеви масовних убистава попут ових из маја. Додатну отежавајућу околност представљало је објављивање списка од неких десет имена државних службеника, чију одговорност је одбор желео да преиспита, пре свега у смислу немара, некомпетентности и занемаривања нужне превенције (примера ради, мештани су више пута пријављивали оптуженог за масакр у Младеновцу због коришћења оружја, а надлежни нису реаговали). Премијерка Ана Брнабић отишла је најдаље у политичком ишчитавању разлога настанка Анкетног одбора, изјавивши како је циљ опозиције „да позове и саслуша председника државе Александра Вучића”.

Било како било, рад одбора стопиран је већ након неколико дана уз званично саопштење да је то учињено на захтев пуномоћника породица да се обустави „било какво поступање и рад” скупштинског Анкетног одбора све док се не оконча кривични поступак пред тужилаштвом и судом. Међутим, овде се морамо мало више задржати на улози правних заступника породица, чија ће молба, у основи, покренути читаву кризу око Анкетног одбора. Њихово је поступање, по речима адвоката Луке Јовановића, програмског директора Форума за безбедност и демократију, било у најмању руку проблематично, штавише, на самој граници непрофесионалности, и то из више разлога.

Први и основни разлог је тај што су пуномоћници своју молбу за „заустављање било каквог поступања и активности АО” послали на више различитих адреса (укупно седам), од којих ниједна, међутим, није била надлежна за решавање поменуте молбе. Институције којима су се пуномоћници породица обратили биле су, редом, следеће: председнику Републике Србије (Александру Вучићу); председнику Народне скупштине (Владимиру Орлићу); председници Владе Републике Србије (Ани Брнабић); министарки правде (Маји Поповић); врховној јавној тужитељки (Загорки Доловац); председнику Високог савета тужилаца (Бранку Стаменковићу); председници Врховног суда (Јасмини Васовић). Ниједна од поменутих адреса, међутим, није била, ни по Уставу, ни по закону, надлежна за руковођење Анкетним одбором – што су заступници породица од почетка морали знати.

Други разлог за сумњу је тај што је молба поднета још пре него што је усвојен план рада одбора, са тежиштем да одбор не би смео у свом делокругу рада да обухвати питања која задиру директно у надлежност тужилаштва или суда. Зашто би одбор уопште и помишљао да се меша у рад тужилаштва? Зар то не ради жута штампа својим сензационалистичким писањем о масовним убиствима као да је то нешто најнормалније?

И, најзад, треће, шта уопште значи залагање пуномоћника да се рад одбора замрзне „до окончања кривичних поступака пред тужилаштвом и судом”, ако сви добро знамо да истрага може да потраје месецима, а само суђење годинама. Зашто се, гледано са стране, намеће нужан закључак да се овде ради о својеврсној саботажи и свесној опструкцији, нажалост на штету не само породица, него и целог друштва. Јер било је јасно још од почетка да разлози из којих се приступило оснивању Анкетног одбора нису били само у интересу породица, него и целокупне јавности. Питања која је покренуо Анкетни одбор био је начин да, у време уличних протеста, скупштинска већина отпочне преко потребан дијалог с друштвом.

Есејиста и преводилац

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa