Како је "Прогрес" пао

Компанија "Прогрес" је 1991. године имала промет од две милијарде долара. За наредну годину планиран је профит од сто милиона долара и акумулација од 20 милиона долара. Таква очекивања темељена су на већ уговореним пословима, међу којима је била и испорука хиљаду вагона цистерни Фабрике вагона – Краљево у Француску. "Прогрес" је и са "Електронском индустријом" из Ниша направио аранжман о извозу делова за телевизоре, такође у Француску, где је планирано склапање и дизајнирање ТВ апарата за тамошње тржиште. Претпоставља се да од тих послова није било ништа.
Говорећи тада о пословању "Прогреса", његов дугогодишњи генерални директор Мирко Марјановић је, у интервјуу за "Политику", тајну успеха тог предузећа објаснио речима: "Продајемо руску робу на Западу. Онда тим парама тамо купујемо опрему и испоручујемо је на Исток. И сви су задовољни".

У том разговору Марјановић је најавио да је "Прогрес" у Русији, у Новокузњецку, добио градњу шест фабрика, по принципу "кључ у руке".

Након распада СФРЈ, због којег је "Прогрес" остао без значајних послова попут извоза производа црне металургије из Жељезаре Зеница, и санкција, компанија се окренула тржиштима бившег СССР-а.

"Прогрес" тако 1993. године од "Нафтне индустрије Србије" преузима увоз руског гаса. НИС је потиснут уз образложење да ће "Прогрес", односно његова повезана фирма мешовитог српско-руског капитала "Прогрес гас трејдинг", уредно плаћати испоручени гас. То је био класичан бартер аранжман кроз који је гас мењан за робу домаћих произвођача.

Међутим, након демократских промена у октобру 2000. године, на површину почињу да избијају информације о спорном пословању "Прогреса" током 90-их година. Без обзира на то што је "Прогрес гас трејдинг" уживао разне погодности у добијању робних квота, усмеравању царине и средстава Фонда за развој Србије за исплату гаса, остао је дуг од 323 милиона долара. "НИС гас" и "Енергогас" усагласили су дуг од 261 милион долара, тако да је "Прогрес гас трејдинг" остао дужан да образложи разлику од 61 милион долара. Због тога је Влада СРЈ увоз гаса поверила НИС-у, који је у старту добио повољнију цену од "Прогрес гас трејдинга". Тако је само у првој половини 2001. Србија је уштедела 9,5 милиона долара.

Још један пример "успешног" пословања "Прогреса" био је и извоз хидрауличних инсталација у Иран, које је произвела  "Прва петолетка" из Трстеника. Та компанија из овог посла није добила ни један једини динар. "Прогрес" јој је у октобру 2000. укупно дуговао 4,6 милиона долара и 83.743 марке, а истрага савезних инспектора, који су се бавили том малверзацијом, остала је мртво слово на папиру. Генерални директор "Прогреса" Мирко Марјановић био је тада премијер Владе Србије и високи функционер Социјалистичке партије Србије.

"Прогрес" се бавио и извозом жита. Међутим, због једног од таквих аранжмана, компанија је умало 2002. отишла у стечај. Наиме, "Прогресу" је разрезан порез на екстрапрофит од 23,9 милиона долара, јер је 1995. и 1996. године под привилегованим ценама од Србије куповао жито и продавао га у иностранству. "Прогрес" је тако од Дирекције за робне резерве, по цени од 162,5 долара по тони (на светском тржишту цена је била између 230 и 245 долара), купио 100.000 тона пшенице и по истој цени га продала француској фирми "Експосел". Није познато у чијем џепу је завршила разлика од 80 долара по тони.

У послепетооктобарским превирањима, у "Прогресу" је оформљен кризни штаб, због чега је Мирко Марјановић тражио заштиту полиције, а вршилац дужности директора, којег је он поставио, ангажовао је приватно обезбеђење да чува управну зграду. Тада су кола кренула низбрдо.

"Прогресова" пословна зграда у Кнез Михаиловој са 3.500 метара квадратних, одмах до палате "Прогрес", продата је за само 4,5 милиона долара.

Када су акције "Прогреса" изашле на берзу, њихова цена је првог дана (уместо раста, јер је цена кренула од књиговодствене вредности) пала за 20 одсто.

У настојању да причу о "Прогресу" професионално и до краја обрадимо, покушали смо да информације о тој компанији, о њеном данашњем стању и плановима за будућност, добијемо од представника актуелног руководства. У томе није могао да нам помогне ни наш колега Ђорђе Мартић, бивши главни и одговорни уредник "Експреса".