Најбоље место за инстаграм фотографије на свету

Када се каже Алпи, прва асоцијација је снег. Ако у реченицу додате летњи пејзажи и језера, настаје климатска забуна у глави. Али баш лето је први период за обилазак језера Аустрије, са сликовитим селима смештеним на ободу кристално чисте воде и погледом на снежне врхове Алпа. Обишли смо три највећа језера у региону Граца и Салцбурга – Волфганг, Мондзе и Атерзе.

Најлепше, али и најмање сеоце које смо пронашли на овом путу свакако је Халштат. То је заправо само једна улица с две цркве и једва 800 становника, али је нестварна лепота и локације и природе која га окружује била довољна да буде проглашено за „најинстаграмичније” место на свету. У ову „улицу” дневно се слије и до 30.000 туриста са свих страна света.

Пола сата било би и више него довољно да се прође Халштат с једног краја на други, али проблем настаје када схватите да не знате шта ћете пре да гледате и фотографишете: природу, бајковите кућице у цвећу или радње које углавном нуде производе на бази соли.  Видели смо со различитих боја с укусом биљака, меса, па белог лука, чувене лампе које се код нас продају као хималајске, безброј производа за негу тела на бази соли... И тако долазимо до тајне број два овог сеоцета: није им било довољно што је проглашено као место за инстаграм број један на свету – овде се налази и најстарији активни рудник соли, такође на свету. На крају ни Унеско није имао куд и ставио га под заштиту 1997. године.

Све ово било је довољно да се неко на другом крају света досети да украде сјајну туристичку идеју, па су Кинези 2011. у граду Хуејџоу, деведесетак километара од Хонгконга, направили копију Халштата. Како смо чули, о томе нису ни обавестили Аустријанце, већ су, када је све било готово, на отварање позвали шокираног градоначелника Халштата. Срећом, тадашњи први човек аустријског места у овој причи је видео туристичку шансу и за своје село, па је у Кини потписао споразум о културној размени, а два града – оригинал и копија, данас су побратими.

Оно што смо накнадно сазнали јесте да ово није усамљен случај у Кини, али јесте јединствен по томе што је направљена копија читавог места. Тако у Кини већ постоје реплике Ајфеловог торња, једне улице уз Темзу све са чувеним црвеним телефонским говорницама, а осим што су копирали део Лондона, исто то су урадили и с чувеном долином у Вајомингу и – делом Венеције.

Али, вратимо се Аустрији. С дужином од 11 и ширином до само два километара, Мондзе (Месечево језеро) једно је од највећих језера у области Салцкамергут. Ово и суседно Ирсе су иначе најтоплија језера у овом региону, с температуром воде која достиже 27 степени. Осим лепих пејзажа, туристе овде доводе и водени спортови. Према легенди, војвода Одило је са својом женом и великом пратњом отишао у лов, изгубио се и тражећи пут већ је дошла ноћ. Високо на стеновитом терену изнад Мондзеа замало је пао с литице. Али тада се иза облака појавио пун месец и војвода је угледао површину језера што му је спасило живот. Захвалан, заклео се да ће изградити опатију на обали језера које је назвао Месечево језеро.

Место Сент Гилген је чаробна комбинација традиционалне, али и модерне шик архитектуре, а познато је по томе што је овде рођена мајка Волфганга Амадеуса Моцарта, Ана Марија. Овде је дуго живела и Моцартова сестра Нанерл, за коју се прича да је заправо била аутор почетних композиција свога брата, али да је морала да остане скривена од јавности у складу с положајем жена у то време. Обишли смо кућу-музеј у којој се чувају ствари и успомене на ове две жене. По нашем мишљењу обилазак није био вредан 6,5 евра, али смо и то забележили у свој нотес с пропутовања по свету.

Сент Волфганг (назван по истоименом језеру) нас је очарао. Ово село је у средњем веку било једно од најважнијих ходочасничких места у Европи и сматрало се да је готово у рангу са Римом. Древни „Пут ходочашћа” у дужини од 11 километара водио је до мистичних енергетских места где је Свети Волфганг требало да служи.

Једна од главних атракција овде је парна зупчаста пруга на планини Шафберг која још од 1893. године превози туристе до 1.783 метра високе панорамске тачке. Возићи су црвене боје, савршено за фотографисање уз зелени пејзаж, а наш је био осликан у духу Божића.

Пошто је то најстрмија пруга ове врсте у Аустрији, било је потребно чак 35 минута вожње да се стигне до врха. Ове парне машине давно успостављене зупчасте железнице спадају међу најстарије радне машине на свету. Поглед с врха одузима дах: по ведром дану пружа се панорамски поглед од 360 степени преко неколико аустријски језера, па све до Кимског језера у Немачкој, у подножју Алпа.

Овде се већина туриста задржи тек колико је потребно да се фотографише и сачека следећи воз, јер је на врху јако хладно, а то што дува и јак ветар је и део објашњења за „поплаву” параглајдера.

Реч-две и о храни и пићу: незаобилазан део понуде су пастрмка, кобасице, пршута, сто врста сирева с разним додацима, штрудла од јабука, переце с путером и разним другим пуњењима, пиво и вино, али је и широка понуда тзв. здравих колачића. И једно упозорење: у Аустрији се све затвара у 18 часова, од пијаца и маркета до апотека, једино ресторани раде нешто дуже, па мислите о томе на време.

Пуног или празног стомака, тек, овде је препорука број један пешачење у природи. Било да је ваш избор вожња бродом, параглајдинг, једрење или само купање и обилазак знаменитости, једно је сигурно: вратићете се с невероватним фотографијама и мирисом соли у ноздрвама и на обући.

У најстаријем активном руднику соли на свету

Развој читавог региона у којем се налази Халштат, од почетка насељавања ових простора, везан је за експлоатисање соли, па и назив региона би у буквалном преводу био „Посед канцеларије за со”. Назив потиче од краљевске канцеларије за со из доба Хабзбуршке монархије у чијој надлежности су се налазили рудници соли.

За туристе је најатрактивнија посета најстаријем активном руднику соли на свету, где су археолози пронашли и најстарије дрвене степенице из бронзаног доба. Копија степеница се иначе налази испред Музеја културног наслеђа у Халштату, а оригинал је у Природњачком музеју у Бечу.

Авантура почиње вожњом успињачом, а врх доноси друго најбоље место за фотографисање у Халштату. Кратак предах, па мало пешачења узбрдо до зграде у којој почиње тура обиласка рудника. Посетиоци прво добијају заштитна бела одела која су два пута већа од њихове величине, јер се облаче преко одеће. Блуза се упасује у панталоне, а саветује се и равна обућа, јер је терен стрм и клизав. У рудник се улази кроз узан и низак тунел, а посетиоци иду у колони између шина један за другим, уз упозорење да се ништа не дира јер је ово ипак активан рудник. Током обиласка спушта се на два нивоа испод земље и то на атрактиван начин, како су то радили рудари у стара времена: низ дрвене тобогане, клизећи на сопственој задњици. Разлика је само у томе што је данас на почетку спуста постављен семафор са црвеним и зеленим светлима. Зелено значи да можете да кренете надоле и да се ваш претходник безбедно спустио и склонио с тобогана. Нас је овај спуст подсетио на Дизниленд, између осталог и зато што вас и неочекивано фотографишу у најопаснијем тренутку када обично завриште и најхрабрији, тако да за осам евра на излазу имате успомену свог унезвереног лица.

У подножју тобогана су и камере које показују колико километара на час сте ишли: у нашој групи најбржи је био пар са 26 км на час, што је поздрављено аплаузом. Али на крају је уследио шок: корпулентна девојка која је била наш водиш кроз рудник, иначе једина обучена у црну рударску униформу, спустила се последња, брзином од 40 километара на час. Иначе не брините, ако икада дођете у овај рудник: они старији и слабијег срца за авантуру обично бирају спуштање степеницама, које пак може бити и ризичније од тобогана јер је све врло клизаво.

Иако смо непрекидно очекивали да добијемо пијуке, а неки су и запевали чувену песмицу „Хај-хо” из „Снежане и седам патуљака”, то се није догодило: нисмо копали, али смо имали прилику да видимо комаде соли различитих величина и боја и да сазнамо како се она вадила у бронзаном добу, а како данас.