Србија не толерише насиље

Не постоји разлог, нити оправдање за било који вид насиља. Насиље које се дешава „иза затворених врата једне породице” је глобални проблем који се, нажалост, дешава широм света. Породично насиље је сложен проблем који може имати различите узроке, а често су ти узроци међусобно повезани. Неки од главних фактора који могу допринети породичном насиљу су неспоразуми и конфликти унутар породице, финансијски притисак, алкохол и зависност од дрога, ментални здравствени проблеми, емоционални и психолошки проблеми… Без обзира на то који су узроци породичног насиља и шта све насилнике мотивише да поступају на овакав, апсолутно недопустив начин, битно је рећи да Србија никада није толерисала, нити ће толерисати било какав облик насиља. Сузбијање насиља у породици је један од приоритета у раду свих надлежних органа, а Министарство за бригу о породици и демографију и Координационо тело за родну равноправност Владе Републике Србије снажно подржавају све активности у реализацији тог циља, истиче др Дарија Кисић, министарка за бригу о породици и демографију, у разговору за „Политику”.

Наша саговорница објашњава да је, према истраживањима, неколико разлога због којих жене не пријављују насилника – међу њима су страх, јер се жене често боје освете насилника, губитка дома или још већег насиља ако га пријаве, стид и срамота због насиља и осуде друштва, финансијска и емоционална зависност, недовољна информисаност о својим правима, као и информације где и како могу да потраже помоћ.

„Истраживања су показала да оно што жене ипак мотивише да пријаве насилника јесте осећај да је њихова сигурност угрожена, а брига за добробит деце такође је снажан мотив за пријављивање насиља. Подршка породице и пријатеља често оснажи жене да насиље пријаве, а један од мотива је и да жене желе да прекину циклус насиља и створе бољи живот за себе и своју децу. Када спознају своја права и механизме заштите, жене се оснаже да пријаве насиље. На државним институцијама јесте да им буду подршка, али жене морају да пријаве насиље, јер једино тако надлежне институције могу да реагују и предузму све из својих надлежности”, наглашава др Дарија Кисић.

На питање како можемо да разумемо чињеницу да расте број закона и прописа који штите жену од насиља, али да се број пријава за породично насиље не смањује, као ни број фемицида, министарка за демографију каже:

„Повећан број пријава насиља је један од ефекта свих предузетих мера, којима смо утицали на жене и оснажили их да не ћуте, већ да насиље пријаве. Ова, на први поглед контрадикторна слика између доношења закона и прописа, који имају за циљ да спрече насиље, те недовољног смањења насиља и пријава, може бити последица више фактора, а неки од њих су страх и стигматизација, економска зависност, културне норме, друштвени притисак и патријархалне структуре. Насилници често користе тактике контроле и манипулације које отежавају жртвама да се ослободе насиља или пријаве насиље. Верујем да су предузете мере допринеле да многе жене, пријавом насиља у својим породицама, буду заштићене. Нажалост, у неким ситуацијама мржња, љубомора, зло и насиље су превладали. Свака жртва и свака убијена жена боли, то је пре свега ненадокнадив губитак за њену породицу, децу, а за све нас аларм да још јаче станемо у одбрану жена и да још више и боље радимо на спречавању насиља у породици.”

На констатацију да је трећина жртава фемицида претходно пријављивала насиље, али да систем није адекватно реаговао, министарка Кисић истиче:

„Борба против насиља у породици мора бити још снажнија и још синхронизованија, јер је то једини начин за ефикасан одговор, који подразумева превенцију и сузбијање насиља, ефикасну заштиту жртава, подршку и помоћ, а посебно економско оснаживање жена. Тај ефикасан одговор треба жртвама јасно да поручи да се насиље не толерише, да пријаве сваки облик насиља и да верују институцијама и држави. У протеклом периоду учињени су значајни помаци ка унапређењу друштвеног, правног и институционалног одговора на плану спречавања и заштите од родно заснованог насиља према женама и девојчицама. Министарство за бригу о породици и демографију је учествовало у јачању стратешког одговора. Донете су Стратегије за родну равноправност за период од 2021. до 2030. године са пратећим Акционим планом, као и Национална стратегија за спречавање и борбу против родно заснованог насиља према женама и насиља у породици за период 2021–2025. године. Подсетићу и да се од 2017. године примењује Закон о спречавању насиља у породици. Када је у питању надлежност Министарства за бригу о породици и демографију, у току 2022. године на основу притужби грађана, Заштитника грађана и осталих државних органа на поступање општинских и градских центара за социјални рад у Републици Србији, обављен је 691 надзор над радом центара за социјални рад, од којих се 58 надзора односило на насиље у породици, односно насиље над децом или женама.”

Министарка за бригу о породици и демографију истиче да свака особа, независно од пола, узраста, образовања, социјалног статуса или било ког другог фактора, може постати жртва породичног насиља и додаје да постоје различити видови насиља који често нису видљиви голим оком. Насиље се може појавити у различитим облицима, укључујући физичко, емоционално, психичко, сексуално и финансијско.

„Не постоји један специфичан профил особе која постане жртва породичног насиља. Исто тако, важно је разумети да не постоји оправдање за насиље и да је насиље увек неприхватљиво. Правовремено пријављивање насиља је од круцијалног значаја, јер време не ради за жртву, време ради за насилника. Жене које су жртве насиља готово увек мисле да су оне криве и зато се обично повлаче у себе, мислећи да су у томе саме, да их нико неће разумети, да ће их друштво осуђивати и да оне једине имају тај проблем. Зато треба да пружимо највећу могућу подршку и да урадимо све што можемо да жртви помогнемо да изађе из зачараног круга у коме не види излаз из ситуације, где је често изолована, нема пријатеље, нема где да оде, нема посао и своје приходе. Важно је промовисати и здраве и равноправне односе унутар породице. Породица треба да буде наше уточиште, наша оаза, место из кога црпимо енергију и љубав”, закључује др Дарија Кисић.