Достојанствен испраћај великана

Протекле недеље смо се опростили од нашег прослављеног велемајстора Александра Матановића. Уочи кремације на Новом гробљу у Београду, испратио га је „Звиждук у 8”, симбол срећних времена, те речи сина и унука, који поносно носе исто име – Александар Матановић.

Комеморативна седница у просторијама ГО Стари Град била је достојанствена, ближа оном што се у неким земљама назива „прослава живота”. Такву прославу су и заслужиле 93 године пуне богатих трагова, далеко изван оних које је оставио као изузетно успешни олимпијац и публициста. Управо те, мање познате стране Матановићевог живота, најлепше су осветљене на овом скупу.

Програм седнице водио је новинар и публициста Мирослав Нешић, најре документарним снимцима и филмом који је припремио. Затим је председник Шаховског савеза Србије Драган Лазић подсетио да је наш велемајстор био јединствен међу шахистима по бризи за будућност древне игре код нас, до последњег часа размишљајући и дајући предлоге за његов напредак.

О некадашњем узору за шаховском таблом и потом вишедеценијском пријатељу и сараднику у друштвеним акцијама, детаљно је говорио дипломата Владислав Јовановић. Из времена док су заједно играли посебно је памтио Матанову простосрдачност у сусретима са шахистима нижег ранга, а касније, како је од њега добијао нова издања „Шаховског информатора”, која га и данас одржавају везаним за игру на 64 поља.

У име ОШК Београд, где је Матановић био чест гост шаховских вечери током последње две деценије, на сусрете са прослављеним велемајстором и незаборавну лакоћу његових шаховских анализа – због којих су коментари партија често били међу најгледанијим телевизијским емисијама – подсетио је члан клуба Михајло Вујасиновић, а извршни директор Шаховског савеза Београда Владимир Шакотић осврнуо се на Матановићеве поруке на прослави Дана ШСБ, 15. јуна.

Управо тим порукама, забележеним камером, почео је завршни део комеморативне седнице, део који су обележила три Александра Матановића: шахиста, син и унук.

Све што су други говорили о њему, потврдиле су живе речи нашег великана, његови савети за будућност београдског шаха. Изоврени су у 94. години, пре само два месеца, а као да су снимљени пола века раније: шаховски дом у центру Београда, мечеви Србија – Мађарска и један велики међународни турнир. Све са јасним разлозима и пословично кратким али убедљивим објашњењима.

Сви присутни – међу њима, на жалост, није било наших водећих шахиста – имали су изузетно задовољство да потом чују речи сина и унука о драгим детаљима из породичног живота. Да примете фрапантне сличности у особинама које су наследили од оца и деде, а сада их преносе даље. За оног који одлази, нема већег поноса од тога.