Шекспир у Америци: бити или не бити

Специјално за „Политику”

Њујорк – Питање укључености родитеља у образовање њихове деце могло би да игра централну улогу на предизборима и општим изборима 2024. године. Десетине америчких држава донеле су законе који спречавају подучавање школараца о критичкој теорије расе, академској дисциплини фокусираној на испитивање расне неједнакости. Присталице закона тврде да разговори о расном идентитету нису прикладни за школско окружење. Критичари закона, пак, сматрају да они замењују америчку историју и делују као закони сећања како би створили нову историју САД. Републикански гувернер Флориде Рон де Сантис потписао је у марту закон који забрањује инструкције о сексуалној оријентацији и родном идентитету у узрасту од вртића до трећег разреда.

О тренутном стању у америчком образовању разговарали смо, специјално за „Политику”, са Тифани Џастис, суоснивачем организације „Маме за слободу” и Анријем Жируом, америчко-канадским научником и културним критичаром.

Мото организације „Маме за слободу” је да се бори за опстанак Америке уједињујући, образујући и оснажујући родитеље да бране своја родитељска права на свим нивоима власти. Према „Википедији”, „Маме за слободу” је америчка конзервативна политичка организација која се противи школским програмима који помињу ЛГБТ права, расу и етничку припадност, критичку теорију расе и дискриминацију. „Вашингтон пост” је у јуну објавио да су „пет републиканских председничких кандидата – укључујући фаворита Доналда Трампа и његовог водећег ривала, гувернера Флориде – учествовали на самиту ’Маме за слободу’ у Филаделфији, наглашавајући своје уверење да ће питања образовања мобилисати њихову базу на изборима 2024. То показује колико је образовна политика постала поларизована, али говори и о томе с којим поштовањем конзервативци сада гледају на ’Маме за слободу’, групу која није постојала пре три године”.

„Стање у образовању у периоду од вртића до 12. разреда је поражавајуће”, оцењује Тифани Џастис за наш лист.

„Резултати НАЕП теста за 2022, који се широм САД даје ученицима како би се добиле важне информације о ученичким достигнућима и искуствима учења различитих предмета у државним школама, били су врло лоши. Имали смо најгоре резултате из математике у историји јавног образовања, а резултати кад је реч о читању били су најгори у последњих 40 година. Резултати су показали да 58 одсто белаца, 79 процената Хиспаника и 83 одсто припадника црне расе, не чита добро. Дакле, имамо кризу писмености”, објашњава наша саговорница.

На питање како је дошло до тога, каже да су резултати на тестовима постепено падали.

„Мало су се погоршали у 2022. години у поређењу са 2019, делимично због ковида 19. Виртуелно учење није замена за учење у учионици. Али у 2019. резултати читања били су скоро једнако лоши као 2022. Дакле, корона није била кључни узрок лошијих резултата”, истиче Џастисова.

Напомиње да је улагање САД у образовање астрономски велико.

„У 2004. потрошили смо 470 милијарди долара на јавно образовање. А у 2023. потрошићемо 840 милијарди долара. Од 2004. резултати из математике и читања само су били лошији. Дакле, удвостручићемо количину новца који трошимо, а резултати су све лошији”, наглашава она.

Џастисова објашњава да узроци кризе леже у чињеници да су школе преузеле превише на себе и да више нису фокусиране на основну функцију: учење деце да читају, пишу и броје. Школе, како каже, више нису заинтересоване да децу функционално описмене, већ желе да их политички описмене.

На питање да објасни улогу организације „Маме за слободу” у кампањама за забрану „непримерених” књига у школским библиотекама, наша саговорница наглашава да организација нема националну листу неприкладних књига.

„Наше маме су забринуте због материјала који виде у школама, учионицама и школским библиотекама. Ми покушавамо да им помогнемо чинећи их јачим; оне раде заједно као мрежа широм земље. Посетиле су библиотеке у школама своје деце и погледале каталоге књига. Неке од њих имале су изразит сексуални садржај иако је реч о књигама у библиотеци за ученике основних и средњих школа. Материјали су били шокантни. Покушала сам да на телевизији прикажем те књиге. Међутим, ниједна ТВ мрежа није могла да их прикаже јер би то прекршило правила која прописује Федерална комисија за комуникације (ФЦЦ) као независна агенција савезне владе Сједињених Држава која регулише комуникацију путем радија, телевизије, жице, сателита и каблова. Не можете их читати ни на састанку школског одбора, јер ће вам искључити микрофон пошто је садржај превише експлицитан. Ако не можете да приказујете те књиге на интернету (слике су замагљене), зашто би оне биле добре за школску децу? И зашто је синдикат наставника једну од књига у којој мало дете упражњава орални секс с другим дететом (приказано као цртани филм), ставио на листу препоручене литературе? Не разумемо зашто желе да излажу децу сексу”, истиче наша саговорница.

Као још један пример наводи књигу „Сви дечаци су плави”, која је пронађена у основној школи, а чији аутор описује како је први пут био анално силован од стране члана породице који је био пунолетан.

На питање које критеријуме „Маме за слободу” користе у кампањама за забрану књига у школским библиотекама, она каже: „Пре свега здрав разум. Колективно, као држава, увек смо подржавали идеју ’прикладног узраста’. У Америци постоји много начина на које показујемо да ли је нешто прикладно за узраст. На пример, имамо рејтинге филмова. Не можемо да приказујемо неке филмове у школама без писмене дозволе родитеља. Имамо и експлицитна упозорења о музици. Дакле, зашто да књиге некако добију ’пропусницу’ када садрже ову врсту информације? Ми не покушавамо да спречимо објављивање, продају и куповину књига. Напишите, објавите и продајте књигу. Идите у књижару и купите је, идите у своју библиотеку и набавите је тамо. Ми говоримо о државним школским библиотекама. Постоје стандарди за учење, постоје циљеви које деца морају да испуне, а сав материјал у школама треба да подржи циљеве учења које ученици имају. Постоји још једна књига, под називом „Ова књига је геј”, која помаже деци да науче мастурбацију и како да дођу до веб-сајта „Гриндер” на коме се приказује секс за одрасле. Ми једноставно не разумемо зашто би ово било прикладно за децу у школама”.

Маме и тате, каже она, устали су и покушавају да помогну школи да врати фокус на математику, читање и писање. „Заиста верујемо да се у америчким школама дешава културна револуција. Студентима је речено да Америка није добра земља и да је некако системски сломљена и неправедна. Ученицима је такође речено да се њиховим родитељима не може веровати и да њихови сопствени домови можда и нису безбедни. Амерички родитељи су веома забринути што је настава у учионици супротна настави у кући. Дакле, радимо на томе да повратимо школске одборе, изборне позиције на којима су људи управници својих школских округа, како бисмо могли да реформишемо јавно образовање и вратимо се основама”, истиче она.

На питање шта мисли о томе што трансвестити све чешће читају књиге малолетницима, она каже да трансвеститима није место у школама.

„Нема разлога да буду у школама. Не помажу деци да науче да читају, нема сврхе. Не знам зашто одрасли мушкарци који су обучени као жене желе да читају малој деци. Мало је чудно, плаши ме. Потпуно сам против тога да они долазе и читају у школама. Ако јавна библиотека жели да има трансвестите и родитељи желе да их доведу – то је питање које треба да реши јавна библиотека”, каже она.

Што се тиче Шекспира и информације објављене у „Њујорк посту” да су „’Ромео и Јулија’ забрањени у школском округу на Флориди – због сексуалног садржаја”, она каже да ниједна од њених филијала није укључена у забрањивање Шекспира. Али да постоји много других родитеља који нису у њеној организацији, а који се баве сличном проблематиком.

„Родитељи имају право да испитују све што желе, на пример, храну у кафетерији. Поента је да родитељи имају права. Ако мене питате, не желим да забраним Шекспира. И не мислим да нека од наших мама то жели”, каже Тифани Џастис.

Према речима Анрија Жируа, једног од оснивача теорије критичке педагогије у Сједињеним Државама, који је најпознатији по свом пионирском раду у јавној педагогији, културолошким студијама, студијама младих, високом образовању, студијама медија и критичкој теорији – и јавно и високо образовање у САД су под опсадом крајње десних политичара, који представљају екстремистичко крило Републиканске партије.

„Најекстремнији напад долази од гувернера Флориде, који представља модел другим политичарима Републиканске странке. Кључно је разумети да тренутни напади на јавно и високо образовање у САД имају корене у фашистичкој политици из прошлости, која се противила образовању на свим нивоима као демократском јавном добру, које је било од суштинског значаја за стварање информисаних и критичних грађана и које је од суштинског значаја за функционисање демократије, каже Жиру, који је 2002. године проглашен за једног од 50 најбољих мислилаца модерног доба кад је реч о образовању.

Он наглашава да је фашизам у својим различитим облицима увек цветао кроз нападе на наставнике, школе, критичке идеје, демократске вредности и да је гушио неслагање, наводно у име слободе.

„Рон де Сантис је верски, политички и идеолошки демагог, чији је поглед на моћ подједнако немилосрдан колико и опортунистички. Он види академску слободу и слободу изражавања као обавезе које треба искоренити. И то чини у име слободе. Његова забрана књига, идеја и читавих области студија као што су родне и расне студије има циљ да учење претвори у облик глупости, чији је крајњи циљ да поткопа способност младих људи да критички мисле, уче из историје и учине власт одговорном”, објашњава Жиру.

На наше питање како разликовати порнографију од одговарајуће дискусије о сексуалности у школи, каже да би легитимна дефиниција порнографије укључивала материјал који приказује експлицитне сексуалне радње осмишљене да сексуално узбуде гледаоца и употребу експлицитног сексуалног материјала за објективизацију појединаца као објеката за сексуално задовољство.

„Крајња десница користи термин порнографија како би спречила било какву дискусију о сексуалном или родном идентитету у школама, посебно кад је реч о LGBTQ особама. Ово је политика и педагогија која је сама по себи порнографска с обзиром на штету и деструкцију коју наноси маргинализованим сексуалним групама и појединцима. Оптужба деснице да су порнографске књиге намењене малој деци је чиста бесмислица. Књиге које су забрањене првенствено се односе на било који аспект демократије, социјалне правде или обухватају мањинска права. Многе књиге које су забрањене уз тврдњу да су порнографске заправо су о раси, полу, сексуалности, политици и родном идентитету”, сматра наш саговорник.

Као пример наводи један школски округ на Флориди који је забранио графичку верзију дневника Ане Франк. „Један од највећих школских округа у Тексасу елиминисао је библиотеке и заменио их притворским центрима за децу. Ово оружје за порнографију у идеолошке и политичке сврхе покрива широк спектар цензуре, а у неким случајевима коришћено је за подизање кривичних пријава против библиотекара и наставника који су наводно давали штетне материјале малолетницима. Такви закони делују и на цензуру великих уметничких дела, као што су слике Микеланђелове статуе Давида, књиге прослављених писаца као што су Џејмс Болдвин и Тони Морисон, чак и Шекспир. Видели смо ову врсту цензуре у Трећем рајху, који је забрањивао сваку књигу или уметничко дело које није у складу с Хитлеровим појмом расне чистоће, конформизма и милитантног национализма”, објашњава.

Жиру сматра да би предмете који се односе на сексуалне вредности, односе и идентитет требало да предају наставници квалификовани у свом предмету и да то образовање не треба да буде диктирано од родитељских група које финансирају екстремнодесничарски милијардери. По његовом мишљењу, трансвестити који све чешће читају књиге малолетницима имају огромну педагошку вредност, јер се тиме деца подучавају толерантности, различитости, етичком сензибилитету...

„Ово показује младима по чему се породице разликују. Такође, ствара толеранцију према разликама и смањује могућност малтретирања с обзиром на род. Тако се помаже да се прошири начин на који млади људи могу да замишљају различите родне идентитете, а LGBTQ деци нуде простор за узоре и позитивне облике афирмације”, закључио је Жиру.

Ставови наших саговорника у великој мери одражавају дубоку подељеност Американаца у вези с тим како и колико децу у школама треба подучавати о расизму и сексуалности. Ипак, слажу се у једном: Шекспира не треба избацити из школског програма.