Голија одолева бетону

Познату народну песму тужбалицу „Ој, Голијо, гола ли си, Јадовниче, јадан ли си...” вероватно су спевали горштаци међу овим планинама, притиснути невољама у беспућу. A Голија нипошто није гола. Напротив, она спада мећу најшумовитије планине Србије. Хиљаде хектара пространства са столетним буквама, јелама, смрчама и храстовим шумама право су. Голија ни зими није гола, јер је то планина са највише снежних падавина у Србији, па се бели покривач одржи од ране јесени до половине пролећа.

Голија се налази на југозападу Србије , у облику латиничног слова С, у дужини од 32 километра, између река Ибар и Моравица. Њено пространство, лепоте и богатство деле општине Нови Пазар, Рашка, Ивањица и Краљево. С њеног највишег врха, Јанковог камена високог 1.833 метра, види се, кажу, за ведрог времена, пола Балкана. Још седам врхова ове планине високо је преко 1.500 метара.

Иако се сматра једном од најлепших и шумама најбогатијих планина у Србији, ова лепотица је запостављена. Са завишћу гледају овашњи житељи на комшије са Златибора и Копаоника, на којима су ницале викендице, хотели и мотели, жичаре, скијалишта, гомиле бетона, а на њој скоро ништа. Сада ове две познате планине морају да трпе читаве градове на својим врховима и све што људи својим боравком остављају, а Голија је још чиста и умивена, с бистрим рекама, нетакнутим шумама и бујним пашњацима.

Чак је и људи рођених на Голији бивало све мање. Деценијама су одмаралиште ТК „Рашке” из Новог Пазара које је касније прерасло у познати мотел и ловачка кућа били скоро једине грађевине на Одвраћеници, централном месту на Голији.

Како би се сачувале природне лепоте Голије, али и учиниле доступним људима, почетком века усвојен је Просторни план подручја посебне намене Парка природе „Голија” , који се односи на 75.183 хектара. У оквиру овог простора Унеско је, на предлог надлежних органа Србије, прогласио и Резерват биосфере „Голија–Студеница” на површини од близу 54.000 хиљаде хектара.

Ови планови требало би да осигурају да Голија сачува природно богатство, али и да омогуће туристички и привредни развој, па да се људи, који су живели у беспућу, одрже на планини.

Данас на Голији, највише на Одвраћеници, има неколико стотина викендица, расутих наизглед без неког реда, око центра планине, али и око путева из правца Рашке, Ивањице и Новог Пазара. Вишеспратница за сада нема, углавном су то приземне и једноспратне виле и викенд-куће. Неке су у планинском, алпском стилу а неке личе на традиционалне шумадијске куће. Плановима детаљне регулације још није „покривено” читаво заштићено подручје, па нису ретки случајеви дивље градње. А вероватно ће их бити још што показује и раст цена плацева. Пре десетак година ар плаца поред пута могао је да се купи за неколико стотина евра. Сада је цена скочила на преко десет хиљада. .

– За то су „криви” ови новипутеви из сва три града, из Новог Пазара, Рашке и Ивањице. Планом је било предвиђено да се сва села на висини од 900 до 1.300 метара ободом планине повежу неком врстом кружног пута, дугим 112 километара. Тај пут би био значајан за живот локалног становништва, развијао би села, јер, зна се, напретка нема ако локално становништво није носилац развоја. Он би „везао” ова нова викенд насеља, јер пут усмерава градњу, а унутар тог прстена планина би се чувала од сваке градње – каже Драган Вандић, шумарски инжењер, који је и професионални и животни пут везао за Голију. Својевремено је био помоћник министра пољопривреде, задужен за шумарство, био је и управник Парка природе „Голија”, али никада није сасвим отишао из свог Плешина, последњег села ка врху Голије из правца Рашке. Радује се сваком напретку на овој планини, али каже да стрепи и од тога да људи не загорчају живот и себи и планини.

– На Голији постоји преко издашних 250 извора воде и сви су угрожени. Људи са тих извора одоводе воду у своје викендице, појединачно или више њих заједно, Сада већ многи копају бунаре, јер је Голија богата водом. Али, канализације нема, а отпадне воде из викендица се скупљају у септичким јамама. Те јаме би требало да су непорозне, а повремено би се празниле цистернама. Колико знам, ниједна цистерна никада тим послом није ушла на подручје Парка природе. Значи, отпадне воде из порозних септичких јама одлазе у земљу, а то може да доведе до загађења подземних вода – упозорава Вандић.

 Одавно су богате шуме Голије биле мамац и за илегалне дрвосече. Сада су шумске крађе ретке. Вандић објашњава да у подголијским селима последњих година нема снажних дрвосеча, остали су углавном времешни људи, а и у шумама је све више медведа, са којима сусрети нису баш пријатни. Тако су медведи дошли као појачање шумарима, каже он.

Цене плацева на Голији и даље расту. На Одвраћеници скоро да више нема слободног ара за продају, они који су већ саградили своје виле, огласима на друштвеним мрежама зову госте, рачунајући на њихову љубав према нетакнутој природи, према голијском кајмаку, хладној голијској води и летњим и зимским чаролијама планине. Јер на Голији има шта да се види и доживи, пре него што и на овој планини поглед не заклоне гомиле бетона.

Јанков камен и Рајков поток

О томе ко је био Јанко, по коме је назван највиши врх Голије препричава се легенда по којој су се два момка са планине, Јанко и Рајко, такмичила ко ће брже да на врх однесе велики камен. Јанко је успео да камен однесе до врха, па се по њему и назвао највиши врх планине, а Рајку је камен испао и скотрљао се у поток, који народ и сада зове Рајков поток.

По другој легенди камен на највиши врх Голије поставио је Сибињанин Јанко када се враћао из Косовског боја.