Живописније од сна

Скакачица удаљ Ивана Шпановић Вулета је као вино – што је искуснија то је боља. С 33 године освојила је у Будимпешти први пут златну медаљу на светским првенствима на отвореним борилиштима.

Краљица је додала још један, 15. драгуљ у круну с првенстава Европе и глобуса у дворани и под небом, као и са олимпијских игара. Можда најсјајније не само за њу већ једне од највреднијих у српском спорту уопште. Учврстила је статус једног од најозбиљнијих, ако не тренутно и најјачег кандидата за звање најбоље спортисткиње нације у 21. веку. Као атлетичар(ка) свакако је најбоља у овој првој четвртини.

Националним рекордом на отвореном конкуренцију гледа с висине, најбољим резултатом сезоне на свим меридијанима.

Одскочна даска као и увек био јој је тренер Горан Обрадовић. То што је легендарни тренер хируршки прецизно изградио форму, допринело је да дође до 7,14 метара.

– У принципу оно што смо нас двоје били планирали то смо испунили апсолутно и што се тиче одличја и по питању резултата – каже Ивана за „Спортски журнал“ дан после историјске медаље. – Презадовољна сам начином на који сам се такмичила.

Дошли сте у Будимпешту са 6,86 метара ове године?

– Што је олимпијска норма. Ово је била ситуација у којој је искуство донело апсолутну предност у осносу на неки свој ниво или квалитет.

Претиле су ривалке сјајним резултатима, бољим од вашег?

– Девојке су биле на свом нивоу.

Пет их је прескочило седам местара у 2023?

– Колико год да можемо да се сложимо да су Лариса Јапикино, млада Италијанка и Тара Дејвис Вудхол, Американка, биле способне за скокове од седам метара, велика такмичења су ипак нешто сасвим друго од осталих надметања где не осећаш никакву врсту притиска или очекивања, што од себе, што од других, тако да била сам поносна на себе.

У ком погледу?

– Успела сам да сузбијем и контролишем све своје емоције и своју превелику жељу. Некада у тој жељи сагоримо и ако се од почетка не одвија све онако како смо планирали, зна то доста да поремети, тако да сам презадовољна.

Скочили сте 7,05 у другој серији и 7,14 у петој. Оба резултата су била довољна за победу?

– Много сам срећна што сам направила такву серију какву сам направила. Много ми значи ова медаља.

Имате бронзане медаље са светских првенстава у Москви 2013. и Пекингу 2015. У Лондону 2017. сте практично победу, али је чувени број на леђима, који је потом укинут атлетским правилима, оставио знак у песку далеко иза вас. Мада сте остварили најдужи скок у биографији пише – четврто место?

– Без обзира што је ова толико дуго очекивана апсолутно је дошла у право време, онда када је требало. У овом моменту је ценим далеко више него што бих то радила да имам мање година.

Допринела је томе атмосфера, о чему сте причали непосредно после такмичења?

– Амбијент је био спектакуларан. Осећала сам као да скачем код куће. Публика је фантастична. Пружали су подршку свима подједнако, што је било прелепо.

Занимљиво да је водећа са светских ранг листа, Тара Дејвис Вудхол, прва пришла да вам честита када сте остварили 7,05 метара у другом покушају. Какав је однос међу врхунским даљашицама? Да ли сте Тара и ви посебно добре пријатељице?

– Ми девојке смо се држале заједно и бодриле. Без обзира што смо противнице пре свега смо пријатељи и поштујемо се међусобно много. То се не занемарује.

Како дође до тога да се ривалке подржавају?

– Знамо кроз шта пролазимо на тренинзима и такмичењима. Свака подршка међусобна је као ветар у леђа.

На трибинама је било доста ваших навијача?

– Много сам била срећна што су ми ту били моји пријатељи у великом броју. Мој Јани Хајду, некадашњи тренер, много пријатеља, познаника, људи из Србије. Много ми је значило што сам један такав битан тренутак у каријери успела да поделим с толиким бројем људи из Србије.

Допринели су успеху?

– Ово ће дубоко остати урезано у мом срцу и нешто што могу да поредим с оном првом медаљом из Москве 2013. године.

Зато су кренуле сузе радоснице?

– Ово је моја 15. медаља, велика, да је тако назовем. Први пут смо Челе (надимак тренера Горана Обрадовића – прим. аут) и ја једноставно били ван себе од емоција и први пут смо заједно заплакали и било је нешто што смо толико дуго чекали и увек је нешто изостајало. Увек смо због нечега жалили, али ово је сигурно једно од мојих најбољих такмичења у досадашњој спортској каријери.

Остварио се, уз златну медаљу с олимпијских игара, један од недосањаних  снова?

– Све је било савршено, магично, како сам прижељкивала и што се мој сан остварио онако како сам га замишљала, само живописније. Ово су тренуци за које се живи. Поносна сам апсолутно и много сам задовољна што је све ово остварено.

Драгослав ВишњићОбрадовић: Залечене лондонске ране

Горан Обрадовић је после 15 подвига своје ученице Иване Шпановић – Вулете (европских, светских и олимпијских) добио медаљу – златну, која му по свему припада.

– Овим чином је Светска атлетика показала колика је улога тренера у успеху спортиста – констатовао је Горан Обрадовић, најуспешнији стручњак у историји националне краљице спортова.

Требало је да Ивана освоји толико одличја да бисте заплакали од среће?

– Кад сам је огрнуо тробојком после победе нисам ништа могао да кажем. Кренуле су радоснице.

Откуд баш сад?

– Разлог је Првенство света у Лондону 2017. Много нас је болело то што је изгубила златну медаљу због оног што је откачени број с леђа загребао површину песка далеко иза њених леђа.

Кад се вратила у Србију на аеродрому је пред новинарима звучала као да је већ заборавила о чему се ради?

– Живот је ишао даље. Имала је Дијамантску лигу пред собом. Морала је да се концентрише на то. Али ју је болело не само тада већ и свих наредних година. Зато каже за „Журнал“ да много више поштује ову медаљу сада него да се догодила раније.

Шта преостаје од такмичења до краја године?

– Дијаманска лига у кинеском Ксијамену 2. септембра и финале Дијамантске лиге у Јуџину у Орегону 16. и 17. септембра.

Може ли да се најави да ће да одбрани два узастопна, а четири рекордна Дијаманта?

– Наравно. Има победе у пет од седам финала Дијамантске лиге. Била је 2013. трећа и 2016. друга. Четири пута победила је у Цириху и једном у Бриселу. Најдаље је скочила 2015. у Цириху – 7,02 метра. Прошле године у Швајцарској је победила са 6,96 метара. Иначе, иза ње су Бритни Рис и Тијана Бартолета са по две Дијаманта.

У Глазгову је Првенство света у дворани следеће зиме?

– Победила је тамо на Првенству Европе у дворани па зашто не би узела и трећу титулу узастопно.

Уочи Олимпијских игара у Паризу је Првенство Европе у Риму. Хоће ли учествовати?

– Има норму. Тамо ће они, који морају да се изборе за учешће у Граду светлости. Нећемо учествовати. Летњу сезону посветићемо томе да освоји у Граду светлости једину златну медаљу која јој недостаје – олимпијску.

Све српске медаље с првенстава света на отвореном

Име     Медаља          Дисциплина  Град    Година            Резултат

Ивана Шпановић       Бронзана        Скок удаљ      Москва           2013.   6,81 м

Емир Бекрић  Бронзана        400 м препоне           Москва           2013.   48,05

Ивана Шпановић       Бронзана        Скок удаљ      Пекинг            2015.   7,01

Ивана Шпановић – Вулета   Златна             Скок удаљ      Будимпешта   2023.   7,14