Коло из кога нема излаза

Један од најцењенијих домаћих састава, група "Блок аут", која је настала далеке 1990. године, одржаће у петак велики концерт у Студентском културном центру. Пре неколико месеци објављен је DVD "Block out", на коме се налази снимак њиховог концерта из Дома омладине, сви видео-спотови из целокупне каријере "Блок аута", као и фотографије и наступ у СКЦ-у биће, заправо, промоција овог издања.

На питање шта публика, која скоро две године чека на већи наступ групе у Београду, може да очекује од групе "Блок аут", Никола Врањковић, текстописац, гитариста и оснивач овог бенда, за "Политику" каже:

– Публика може да очекује стандардан "Блок аут" концерт, добар звук, нешто интимније светло и један аматерски документарац о Дунаву који ће се приказивати иза нас на платну.

"Блок аут" је, како је једном приликом изјавио, мала институција. На питање шта то значи, одговара:

– Ништа се у нашем случају није десило преко ноћи. У "Блок аут" смо уложили пуно труда и времена. Ми често нестајемо са сцене на неко време, албуме издајемо сваких четири, пет година, нисмо претерано медијски заступљени, али без обзира на то, број људи који нас
слуша непрестано се увећава. Постоји један мањи круг фанова који већ имају текстове или демо снимке нових песама. Они већ дуже време паралелно утичу на наш рад својим идејама, похвалама или критикама. Ја уживам када погледам у те занесене опуштене људе док сам на бини,
подједнако као што и они уживају док нас гледају како свирамо.

Врањковић је радио продукцију, осим за свој бенд, и за многе друге групе са домаће музичке сцене. На питање шта га, толико, привлачи тој страни музике, одговара:

– Студијски или концертни рад са квалитетним ауторима и музичарима је фантастична ствар. Ја сам на време успео да побегнем од класичне студијске замке да морам да снимам све што ми падне под руке и већ дуже време сарађујем само са групама са којима могу нешто паметно да направим. Много више радим као продуцент или тонац на концертима. То ме у последње време више узбуђује. То је посао у којем мораш да будеш брз, дисциплинован и креативан. Највише су ми у прво време у томе помогли својим поверењем "Ортодокс келтс" и "Дарквуд даб", касније "Eyesburn", "E-play", Масимо Савић, Дарко Рундек, "Лет-3"… Последње четири године радим и као тонац на главној бини на "Егзиту" и то је невероватно одговоран и стресан посао, малтене без права на грешку. Са "Бајагом и инструкторима" сам већ две године на турнеји и њихов концерт у Београдској арени ми је био посебно драг.

Додаје да је у Србији прича око дискографије као и CD-а као носача звука смешна! Иако припадају, како истиче, CD генерацији, немају ниједно издање на винилу.

– Никада нисмо били у могућности да својој публици приуштимо омот какав само грамофонска плоча може да има. Мени CD уопште не изгледа као нешто из чега треба да излази музика и надам се да неће још дуго потрајати. Највећи део издавача у Србији би волео да ништа не уложи у бенд, а да се бенд јако добро прода и да га по могућству нико не пиратизује. Тако мали Ђокица замишља издаваштво! Ми знамо колико наш издавач може да понуди, па нешто више од квалитетног производа и не тражимо. Ми се музиком не бавимо само због фанова. У то коло једном кад се уђе тешко се излази. Знам неке који су се излечили од алкохолизма или дроге, али не знам никог ко се излечио од музике.

Никола Врањковић пише песме, компонује музику, свира гитару, бави се продукцијом, тонским снимањем, пеца и проводи време на Дунаву…Од свега тога му, признаје, највише прија Дунав!

– Четири сата спавања на чамцу је већи одмор него 10 сати
спавања у стану. То сам проверио сто пута. Многи људи проживе цео век у Београду и не оду два пута на реку. Дунав је чудо. Што га више волиш мораш више да га се плашиш и поштујеш. Не знам шта је лепше на води – јутра, заласци, кише или невремена. Можда је јесен, у ствари, најлепша.

Последњи студијски албум овог београдског бенда "Ако имаш с ким и где" изашао је 2004. године. На питање да ли је, после три године, време за нови студијски албум, Никола Врањковић на крају одговара: