Све што знам о Соњи

„Соња”, представа Позоришта младих из Риге, Летонија, играна у простору Центра за културну деконтаминацију, у режији Алвиса Херманиса, драматизација је приче савремене руске списатељице Татјане Толстој. Ова чињеница је, умногоме, одредила карактер и својства представе као театар лепог, суптилног, нијансираног, шапутавог, час сетног, час хуморног, подсмевачког, ругалачког причања, казивања које прате обичне, домаће, свакодневне кућне радње Соњине, жене наизглед ретке, али уистину, оваквих људских бића је највише на свету!

Како причати о безначајним бићима, о обичности, о животу једне наглашено попуњене жене, о животу у коме се, рекло би се, ништа не догађа, нити се може догодити, па ипак је овакав незапажени, тихоходни живот пут жудње, бола, воље за оном другом обалом, за љубављу. Нема у тој замишљеној, измишљеној, претпостављеној љубави, која је за Соњу стварна да стварнија бити не може, ничег великог, репрезентативног као ни у животу већине људи који век проживе а да једва и сазнају, додирну, доживе љубав. Нема у представи Алвиса Херманиса Ромеа, нема Јулије. Све је сачињено од ситница, обичности, осећања и њихове злоупотребе. Ситно, ситно, и детаљ, тесно ми га скроји животе, па ипак, и најуниженији људски створ се пропиње, и он би хтео, и он жуди, и пружа руке према другоме, према некој сањаној лепоти о којој мало зна, или ништа не зна. И сироту имај, каже народна, али на душу мисли! Сетно, руски, па злочесто, хуморно, такође руски.

Два глумца и редитељ увлаче се, упадају у један од најобичнијих обичних станова, увлаче се у своје костиме, готови да нам причају, играју, казују све што знају о животу усамљене жене. О Соњи која све јесте само није лепа, пребогата даровима, или умношћу. Није лако бити Соња; толико је Соња у овоме свету! Соњин стан је пун успомена, стари грамофон, албуми са фотографијама, гомила љубавних писама која Соњи пише познаница из суседства из обести и досаде, ваљда!

Можда би се забавила посматрајући како ће неугледна жена, али добра Соња, реаговати на љубав. Људи дакако умеју да буду злочести, да се подсмевају и поигравају несрећнијима од себе! Ето и Соња, створење које Бог није повластио, ни обдарио умом и лепотом, будаласта, дебела Соња, има потребу, жељу и право на љубав. О како ово срозано, немоћно, осиромашено биће уме да воли! Није љубав само за таблоидне лепотице, само за посебна, издвојена бића. Како је велико срце, како је широка и топла душа у овом Соњином животићу, како она воли и сања, машта, негује љубав на даљину, љубав без додира, замишљену. Како је широк и простран Соњин осмех, загрљај, њена срећа, без обзира колико тесан и оштећен био њен ум и неусклађено њено тело. Како Соња пламти, дрхти, црвени читајући лажна љубавна писма, како чува своју интимну тајну скривајући је дубоко у срцу и помно сложеном доњем вешу! Иако изгледа сад ће, тек што није, Соња читаве представе остаје нема, реч не проговара. Она је, каже приповедач, мало глупа, блескаста, „ударена мокром чарапом”. Ноге су јој дебеле, зуби коњасти, груди упале, а тело као стогодишње стабло, обухватити га не можеш! Уместо са децом за којом жуди, Соња спава са јатом лутака. Она је, и тако „ударена”, педантна, одана, поверљива и добра домаћица и куварица. Све ради са пажњом, предано, трпељиво. Прави торте, шије, слаже веш, припрема и надева пиле. Њено лице је попуњено свом сетом, добротицом, малом лудошћу и доброћудношћу овога света. Понављам: биће каквих је највише међу људима, трпе али се на судбину, која им није наклоњена, не жале. Знам једну девојку која по цео дан слуша једну те исту песму, сањари и плаче, али на врата њеног малог ресторана никако да уђе онај кога годинама чека!

И док гледате ову рањену жену којој толико тога недостаје, са којом околина збија шале, схватате колико је човеку мало потребно за срећу, указује вам се, јасније, ваша охолост, бахатост, разметљивост, небрига и непажња према другима. И готово да нема места и средине где нећете срести једну жену попут Соње са којом, и трезни, и пијани, из обести, терају шегу не удубљујући се у њен случај, у њену живу рану.

„Соња” је ваљан пример суптилног књижевног театра у коме се уважава лепа књижевна реч. „Соња” је у суштини монодрама, компоновано казивање живота једне жене, казивање у коме је наратор и учесник и посматрач Соњиног живота, са лицем умрљаним Соњином тортом. Он уме да се шали и поиграва, да застане, пита се, и чуди, и да упути и нас да се запитамо за дане и послове своје. Уме и да се подсмехује, да буде изнад, и испод, текста који изговара.

Па нека је љубав оваквих особа детињаста, луцкаста, комична у претеривању, нека је сва у фантазији и замишљању, па нека је завера, превара и подвала, још увек је то љубав и доброта људића, оних којима је живот више одузео, него дао. И баш овако недостижна, и тако дубоко жељена, љубав у овој замраченој жени, у том великом, незграпном телу, и неисквареној, иако болом нарушеној души, проговара моћно, језиком ћутње, језиком који утолико боље чујемо уколико је тиши, немуштији, и тако далек великим књижевним узорима.

Два глумца и редитељ казали су нам, готово на уво, што су знали о Соњи, и ономе што је умела, и није умела да уради, и како су тихо ушли у Соњин стан и биће, тако су и нестали. То што Соњу игра мушкарац, додаје представи на општости, а рекао бих, и на хумору, без кога би ова, помало чеховљевска прича о хендикепираној људскости могла да урони у лењи сентимент.

Сећања, дубоки сетни глас приче, аориста. Живот је протекао, остало је име. Остала је прича, вели Хамлет. Љубав мења људске животе, и када је измишљена! А када није! Свеједно, измишљена љубавна писма су оно најлепше и најстварније у животу ове жене оптерећене малом, скученом, убитачно ситничавом, заданом стварношћу. Лепа, суптилна, непретенциозна, уљудна представа; људски испричана прича о болној људскости.