Дража у Сарајеву

У Сарајеву је летос на Сарајево филм фестивалу избила бура негодовања због приказивања исечка из филма „Хероји Халијарда” београдског редитеља Радоша Бајића, коју би тешко схватио неко ко не познаје шири политички контекст овог поднебља. Повод је овај Бајићев филм, али није баш ни филм, него тек трејлер још немонтираног филма. Међутим, повод није ни у тих неколико сцена у три минута. Није ни овај аутор бројних серија и филмова популарних у региону. И таман помислите да је још једино преостало да је повод тема филма, али реч је о спасавању пилота, и то америчких, од потере нациста, па ни то не би смело да засмета бошњачком Сарајеву. Па који им је онда ђаво, односно шејтан? Шта је прави повод толике дреке? Проблем су генерал Дража и четници!

И без филмоване четничке операције „Халијард” на спасавању савезничких падобранаца од нациста, историја 20. века о Дражи Михаиловићу пише као о „првом герилцу у окупираној Европи”. Првом, зато што су Титови партизани, због пакта Молотов–Рибентроп, каснили у НОБ-у. Пуковник Дража Михаиловић је имао и легитимитет команданта краљевске војске у отаџбини, потписан од избегличке владе у Лондону. После рата је не само због операције „Халијард” добио признања лидера савезничких држава. У чему је онда проблем са Дражом и четницима.

Почетком рата четници и партизани у Србији су се удруженим снагама успешно борили против окупатора, као идеолошки лево и десно крило антифашистичког покрета, а слично је било и у другим европским земљама. Тито је био тај који је иступио из савеза са Дражом, те су партизани и четници постали конкурентске формације на истом задатку, а разлазу је вероватно кумовало и то што је Тита подржавала комунистичка Русија, а Дражу западни савезници. Преломила је Черчилова прагматична одлука да крајем рата помоћ преусмери ка партизанима као бројнијим и офанзивнијим у борби против окупатора, док је Дража био суздржанији због познате одлуке Вермахта да за једног убијеног Немца стреља 100 Срба. Тако су се на крају рата четници нашли на страни поражених. После рата, одлуком комунистичког суда, Дража Михаиловић је стрељан. Шарл де Гол је тражио амнестију за Дражу, а Труман га је постхумно одликовао.

Да би дискредитовао конкурентску четничку антифашистичку војску, Тито је пропагандно изједначио четнике са усташама, антифашисте са фашистима. Предимензионирана је сарадња четника са Немцима, као да и Титови емисари нису преговарали са окупационом командом. Истицани су злочини четника, као да их и партизани нису чинили. Лажна симетрија усташе – четници посебно је негована у БиХ, и ево одржава се до данас код Бошњака. Има и зашто! У социјалистичкој БиХ говорило се „изроди хрватског народа су били усташе, српског – четници”. Изроди муслиманског народа се нису помињали, па је некако испадало да су они били све сами првоборци партизани. Истина је, међутим, да су се, изузев истакнутих предратних комуниста, студената Београдског универзитета, масовније прикључили тек крајем рата, делом и присилном мобилизацијом, а до тада су махом били усташе, домобрани, високи функционери НДХ у Загребу и Сарајеву, те нижи функционери у целој БиХ. Дакле, колаборационисти окупатора, и то до те мере да су директно од Химлера тражили формирање добровољачке СС Ханџар дивизије, која је у припремама за Источни фронт против Совјетског Савеза, вршила покоље Срба у Подрињу.

Да, четници јесу извршили страшан осветнички покољ муслимана у Подрињу почетком Другог светског рата и, као и велики злочин у Сребреници, данас га називају једним од 12 геноцида над бошњачким народом. Природно, ране свог рода највише боле, али као што прећуткују своје злочине у српским селима око Сребренице, тако не спомињу ни муслиманске Шуцкоре и Зелени кадар, који су чистили Подриње од Срба пред напад Аустроугарске на Србију у Великом рату. Да и не говоримо о усташама у Францетићевој Црној легији, коју су 60 одсто чинили муслимани, и пред којом су српске мајке са децом у наручју скакале у набујалу Дрину у сигурну смрт. Подручје око Дрине на граници између Србије и БиХ било је кроз историју често зона крвавих освета, али у укупном билансу покоља није тешко утврдити на којој страни је било више жртава, а на којој више злочинаца. Упркос томе, ни magnum crimen (велики злочин) у Јасеновцу не зову геноцид, ваљда зато што су у исто време Адемага Мешић и Џафер Куленовић министровали у Павелићевој влади.

Без обзира на историјске чињенице, четници су за Муслимане/ Бошњаке остали метафора зла, диндушмани, који су дошли из агресорске Србије, иако је четника било и у БиХ, а муслимана у Дражином штабу. Током минулог рата Алијина ратна пропаганда борце на другој страни фронта називала је „србо-четници” и „југоармада”. Ван овог ширег контекста заиста је тешко разумети хистеричну реакцију сарајевских медија и градског политичког врха на Бајићев филм о једној хуманој и патриотској акцији, па ма чија да је била.

Како објашњава аутор филма, реч је о причи о доброти српских сељака који су спасавали непознате људе, неговали рањене, делили са њима последњи залогај, онда им правили писту са које ће полетети у слободу, а они остати у окупираној Србији чекајући одмазду окупатора. Штавише, филмска прича је испричану кроз призму породичне драме синова и браће на супротним странама, на трагу Ћосићевих „Деоба”. Градоначелница Бењамина Карић и кантонални министар културе заузели су став на невиђено, и није веровати да ће их било какав одговор из Београда разуверити да је реч о ревизији историје и рехабилитацији четништва, као и да уметничко дело не подлеже политичким мерилима и црно-белом приступу пријатељ-непријатељ. Напротив, биће априори оквалификован као „наставак агресије”, „нови меморандум САНУ”, „13. геноцид” итд.

Изетбеговићи, отац и син су поставили стандард: „Босна ће бити мирна тек када Србија буде довољно слаба”, „Све зло је Бошњацима увек стизало из Београда”, „Срби су лош народ”. Вучићево слање вакцина, хране, финансијске помоћи, градњу путева, они схватају као ситну компензацију за несуђене ратне репарације за „агресију” и „геноцид”. Сваки гест добре воље за помирење и сарадњу доживљавају као осећање кривице и окајање греха. И, ево, у Сарајеву, Бајић је препознат као Вучићев дворски редитељ. Треба то прихватити као нову или, само током социјализма, потиснуту реалност да ће Бошњаци и Срби на четнике гледати другим очима, као и много шта друго у прошлости, садашњости и будућности. Сувишно је, па и контрапродуктивно, да сваки час око свега и свачега полемишемо.

У конкретном случају, београдски медији треба да се обрате британском, француском и, посебно, америчком амбасадору за мишљење о теми филма „Хероји Халијарда” режисера Радоша Бајића. Не верујем да би се француски оградио од Де Гола, британски од краљевих рођака Карађорђевића. Не верујем ни да би се Мајкл Марфи и Кристофер Хил оградили од Трумановог одликовања Дражи Михаиловићу, јер су претпрошле године из амбасаде учествовали у одавању захвалности четницима за спас око 500 америчких пилота. А Сарајлије се не би усудиле да увреде личност и дело бившег председника суперсиле. Став амбасаде САД је тамо генерално највиши критеријум истине и у овом случају би деловао лековито. Да, да не заборавимо, Труман је бацио атомску бомбу на Хирошиму, западни савезници на челу са САД су нас бомбардовали осиромашеним уранијумом. А, ето, и Дража и четници, како год ко на њих гледао, имали су тренутке надахнућа за поштовање.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa