Радост игре их спаја

Србија негује своју фолклорну традицију и готово сви градови имају културно-уметничка друштва, која опстају захваљујући посвећености својих чланова, вежбају и играју, редовно наступају и путују по земљи и свету. Ниш, Ужице, Крагујевац, Чачак и други градови високо се котирају на мапи Националне секције за фолклор и имају фестивале. Од ове године и Краљево се налази међу њима. Манифестација „Лето код Абрашевића”, која се одржава већ 15 година, прерасла је летос у Први међународни фестивал фолклора на којем су гостовали фолклораши из Чилеа, Колумбије, Мексика и Републике Српске. За то су заслужни Урош Балтић, политиколог и професор у Школи за основно и средње образовање „Иво Лола Рибар”, који као в. д. управника и члан Управног одбора обавља менаџерске послове, Драгана Гајић, Борисав Миљковић и многи други.

Краљево може да се похвали с четири фолклорне групе које окупљају децу и одрасле око традиционалних српских игара. „Стефан Немања”, „Карановац” и „Ризница” држе до високог квалитета и врло предано вежбају и доста путују. Ипак, најдуже траје краљевачко Културно-уметничко друштво „Абрашевић”, које постоји од 1926. и синоним је за фолклор, иако у њему успешно делују и хор, мушка и женска певачка група, етно-група, народни оркестар, драмски студио и музичка радионица.

У КУД са седам година

Сви који данас воде Абрашевић у њега су ушли као деца и то, најчешће, у првом разреду основне школе.

– Фолколор сам почео да играм као дете – говори тридесетједногодишњи Урош Балтић, који истовремено  води две дечје групе и, наравно, игра у Првом ансамблу.

На аудицију је 1999. са седам година стигао на наговор сестре и брата од тетке. На чело друштва дошао је крајем 2015. године и затекао прилично лошу финансијску ситуацију, али на срећу он је с младалачком енергијом и ентузијазмом своје екипе донео нове тонове у краљевачки „Абрашевић”. С поносом каже: – Кад сам дошао на функцију, имао сам три контакта у телефону. Данас их је осамсто деведесет.

Драгана Гајић, васпитач по професији, с поласком у школу кренула је и на фолклор. Било је то, најпре, у друштву „Магнохром”, нешто касније „Железничар”, да би 1996. заиграла за „Абрашевић” у којем је била до првог мајчинства. Изродила је троје деце и после позива за прославу деведесетогодишњице друштва постала је ветеран и игра у првом ансамблу. Данас води две дечје групе, члан је Управног одбора и срећна је када каже да је интересовање за фолклор у овом граду тако велико да недостају термини и капацитети да се упишу сва деца која то желе.

– Овде ми је фамилија, имам два кумства. У „Абрашевићу” фолклор играју читаве породице, од ћерке преко мајке до баке. И унутар секција градимо породичну атмосферу и кад искрсне неки проблем, неретко остављамо личне обавезе и решавамо онај у клубу – каже Драгана Гајић.

Заљубљеници у народне игре су подељени према узрасту и способностима. Најстарија чланица иако има 78 година, играла је на недавно завршеном „Лету код Абрашевића”. Ветерани имају десет наступајућих кореографија, а постоји чак пет дечјих група и свака броји 45 чланова. Вежбају два пута недељно и редовно путују на концерте и фестивале.

Кореографије укључују све игре јужно од Београда, а само из Шумадије имају шест различитих сплетова. Млади Урош ради на томе да буду више заступљене игре из Војводине, па и Славоније.

С великим узбуђењем говори о недавном гостовању у Пољској, где су провели пет дана. Србија је учествовала уз Литванију, Мађарску, Украјину и домаћина – Пољску. Основци завршних разреда нису крили своју радост због овог путовања. Свидело им се више него гостовања на мору.

Наступ на концертима и фестивалима велика је част и радост, али за све њих дружење има непроцењиву вредност, јер они говоре „фолклорним” језиком. Не мора да буде ни енглески, српски је довољан да се тражи пиво и покрене коло.

На тим гостовањима радионице су увек најомиљеније међу учесницима. Окупљени играју своје националне игре. Тако су наши тинејџери научили кашугијан денс који игра пољска национална мањина, као и игре из Бурундија и Панаме. Кад на интернету видите снимак странаца како играју моравац или ужичко коло, објашњење је да су сигурно били учесници неке од ових радионица. Нашим тинејџерима, фолклорашима омиљени тренутак је да устану и с подигнута три прста певају „Пукни зоро”, а странци их здушно прате. У КУД „Абрашевић” подсећају и на гостовање у Битољу, када су загрљени певали с децом из Хрватске.

И Јулијана Јовић, будући етномузиколог, у „Абрашевић” је дошла кад је пошла у школу. Неко време је била члан певачке групе, а сада само игра у првом ансамблу кога чине старији од шеснаест година. С њом фолкор игра и сестра, као и браћа од тетке. Прича нам да је за игре из Шумадије везана јер их препознаје у срцу, али највише воли игре из Врањског поља и Пчиње. Путовања су за њу и одговорност, јер, како каже, тада КУД представља град и земљу, али најлепше је што упознају друге културе.

Вељко Шундовић је средњошколац и игра у КУД-у од 2014. год. Воли игре из Крајишта и Драгачева. Ту му је и брат, свира у оркестру који прати фолклораше, и најбољи друг Константин Јаћимовић. Одушевљено говори о прошлогодишњем фестивалу у Пољској, земљи која га је очарала. С „Абрашевићем” је пропутовао суседне земље, али је за њега гостовање у Легници остало за незаборав. Склопио је пријатељства и с осталим учесницима размењује поруке. А кад се десе поновни сусрети на новим концертима, они су већ стари знанци. Ипак, недавни Први међународни фестивал одржан у Краљеву издваја као посебан:

– Био сам на многима фестивалима, али наш је најбољи. Нигде нисам видео такву добру атмосферу и одушевљење публике – каже Вељко.

Овације за свадбене игре

Заиста је Трг српских ратника био место велике радости тих дана. Дивни су били дефилеи пре концерата, али игре из Драгачева „У мајке су три девојке” или из Црне Траве „На печалба ћу си идем” никога нису оставиле равнодушним. Овације су добиле и свадбене игре из Груже и Врањског поља.

Вељко Миљковић, шеф оркестра, истиче добру атмосферу у клубу: људи се воле и поштују, заједно радују и друже, певају, играју, путују.

– Кад се у колу држите за руке, немогуће је да вас не прожме то заједништво, та снага и та чистота – каже Миљковић.