Већина бања није приступачна особама са инвалидитетом

„Добила сам информацију да ми инвалиди са хемодијализе не можемо да добијемо бање преко ПИО фонда, а ни свака бања нема дијализни центар. Све сами морамо да организујемо: смештај, термине дијализе, период боравка, превоз до центра. Није нам лако. Зато ретко где и идемо. Молим вас обратите пажњу и на нас 100 одсто инвалиде.” Ово је један од коментара испитаника, од њих укупно 50, колико их је учествовало у истраживању о доступности бањских лечилишта особама са инвалидитетом.

Према истраживању које је спровео Црвени крст Србије и Савез за приступачност Србије кроз пројекат „Живот је бања”, више од половине анкетираних особа са инвалидитетом (56 одсто) није боравило у некој од бања пет и више година уназад. Чак 94 одсто њих сматра да би требало чешће да иде у бању, али скоро половина од тога одустаје због неприступачности бањских услуга и капацитета, а половина због немогућности да добије финансирање боравка у бањи из РФЗО/ПИО фонда и немогућности самофинансирања.

На питање да ли су некада боравили у бањи, свега шест процената анкетираних је изјавило да сваке године иде у бању, од чега о трошку ПИО/РФЗО иде два, а о сопственом трошку четири одсто анкетираних. Само једном је у бањи било 22 одсто испитаника. Више од једног одласка у бању успело је да плати 34 одсто њих, али су ти одласци били нередовни, у периоду од више деценија.

Бање у којима су испитаници боравили су Атомска бања – Горња Трепча, бања Ковиљача, Рибарска бања, Селтерс бања Младеновац, бања Кањижа, бања Бездан, Врњачка бања, Сокобања, Нишка бања. Око 86 одсто испитаника има између 18 и 60 година, а 56 одсто њих је незапослено.

Помоћник министра за инспекцијски надзор у Министарству грађевине, саобраћаја и инфраструктуре Иван Дивац рекао је да већина хотела у бањама не испуњава захтеве за приступачност особама са инвалидитетом, а да постоји велики број таквих људи којима живот зависи од бање.

„Велика већина не примећује те људе којима живот зависи од бање. Задатак свих нас којима живот не зависи од бање јесте да их учини доступним особама са инвалидитетом, којима су те бање неопходне да би могли нормално да живе и функционишу”, навео је Дивац на конференцији о доступности бањских лечилишта особама са инвалидитетом, пренео је Танјуг.

Није довољно, оценио је, на хотел поставити рампу и мислити да је тиме решен проблем.

„Особа са инвалидитетом када уђе у хотел не може да се помери, не може да уђе у собу, не може да користи собу. Сви заједнички морамо да се потрудимо да извршимо законске притиске на хотеле да се промене”, указао је Дивац.

Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић подсетила је да је Србија међу првим земљама у свету ратификовала Конвенцију о правима особа са инвалидитетом 2009. године и да је потребно пуно посла како би се обезбедила приступачност бања особама са инвалидитетом. „Велики проценат њих није могао да је користи из финансијских разлога и на томе треба радити”, навела је Јанковићева.

Истраживање је показало да је неприступачност услуга и капацитета једнако велика препрека особама са инвалидитетом да бораве у бањама, колико и финансирање тог боравка. Поред тога, додатни разлог за неодлазак у бању јесу и правилници по којима им је ускраћивано право на финансирање боравка. Уколико би се решило питање приступачности бањских капацитета, пре свега у хотелским деловима смештаја, део анкетираних би био спреман да плати боравак једном годишње, док је осталима новац непремостива препрека.

„Ми говоримо о једној речи а то је приступ”, казала је за „Политику” Наташа Тодоровић, координаторка пројекта у Црвеном крсту Србије. Приступ је, како је указала, значајан јер омогућава да особе са инвалидитетом имају своја људска права, приступ здрављу, рехабилитацији.

„Приступ им омогућава да сачувају достојанство, омогућава да се боримо против дискриминације, јер укључује и особе са инвалидитетом. Ако су бање приступачне особама са инвалидитетом онда су приступачне за све нас, и за старије, младе, труднице”, навела је Тодоровићева.

Уколико су бање приступачне, објашњава наша саговорница, то омогућава људима који раде са особама са инвалидитетом да се очува њихово здравље, да се смањи ризик од повреда.

„Баријере као што су негативни ставови, баријере у приступу, смањују самопоштовање и достојанство код особа са инвалидитетом. Треба да се боримо да приступ буде једнак за све”, закључила је Тодоровићева.

У извештају је наведено да је на основу посета шест бања у Србији, које је поред истраживања обављено у оквиру реализације пројекта „Живот је бања”, уочено да ниједна не поседује у потпуности одговарајуће услове за боравак особа са инвалидитетом и да је потребно донети свеобухватан план прилагођавања бањских комплекса инвалидима и старијим особама.

Бање у Србији су, како је наведено у извештају, грађене тако да у стационарни део прихватају кориснике којима је у потпуности потребна нечија подршка у обављању свакодневних активности. С друге стране, у хотелском делу није обезбеђена приступачност корисницима који нису у потпуности зависни од туђе асистенције и у стању су да у довољној мери функционишу самостално. Тако је особа са инвалидитетом која је у стању да функционише без туђе асистенције често принуђена да због неприступачности хотелског дела бање (непостојање соба са приступачним тоалетом и купатилом прилагођеним за особе са инвалидитетом, неприступачан улазак у базен и неприступачност терапијским услугама) прихвати смештај у стационарном делу, иако тамо нужно не припада.

Истраживање је рађено у оквиру пројекта који је координирао Црвени крст Србије, а подржали га Европска унија, Аустријска развојна агенција и Аустријски Црвени крст.