Идентитет и калкулације

Стиче се утисак да је став ЕУ и Вашингтона према Косову и Метохији под утицајем идеја које је Роберт Купер детаљно разрадио у књизи "Ломљење нација" (The Breaking of Nations, Grove Press, 2003). Купер, генерални директор за спољне и политичко-војне послове при Генералном секретаријату Савета ЕУ и некадашњи специјални спољнополитички саветник Тонија Блера, подсећа да државе имају три инструмента за вођење спољне политике: речи, новац, и физичку силу. Речима се убеђује, новцем поткупљује, а физичком силом приморава. Новац и сила често имају само краткотрајан утицај на противника. Престанак примене силе или новца често повлачи и прекид утицаја. Да би спољна политика имала дуготрајан утицај противнику се мора понудити алтернативна визија света. Таква визија, Купер пише, претпоставља будућност у којој ће противник имати право гласа у светском систему, место за столом, равноправан статус и права.

Сличност између Куперових идеја и стратегије Запада према Србији је очигледна. Вашингтон и Брисел су сматрали да ће се Београд добровољно одрећи суверенитета над Косовом и Метохијом како би Србија била укључена у евро-атлантску заједницу. То је била погрешна процена. Не само да је Београд одбио имплицитан предлог већ је и Москва потегла питање преседана уколико се КиМ призна без сагласности Београда. Постало је очигледно да се проблем Космета не решава већ компликује са потенцијално озбиљним последицама на регионалну стабилност, међународно право, и тежњу ЕУ за кохерентном спољном и безбедносном политиком. Пошто није било плана Б, мандат за наставак преговора дат је тројци специјалних изасланика из ЕУ, Русије, и САД.

Мала је вероватноћа да ће "тројка" пронаћи решење уколико Вашингтон и Брисел не схвате зашто је Београд одбио првобитни план. Не морају трагати много за одговором. Купер га нуди. Западна стратегија није узела у обзир улогу коју идентитет има при доношењу кључних историјских одлука. Купер подсећа да су политичке одлуке о питањима од историјског значаја за једну државу често израз идентитета, а не резултат калкулације добити и трошкова. Такве одлуке су уједно одлуке о циљу као и о методу постизања циља. Купер тврди да су то одлуке којима се дефинишу интереси, а не одлуке које су руковођене интересима. Одлучује се о врсти света у којем желите да живите и о врсти државе у којој желите да живите, закључује он.

Београд жели да задржи меру суверенитета над КиМ која је врло близу давања пуне независности покрајини. То је танак и заједнички (thin and shared) концепт суверенитета. То је танак суверенитет зато што би Београд био одговоран само за контролу граница и спољну политику. То је уједно и заједнички концепт суверенитета зато што би у спољним пословима Приштина била директно заступљена у међународним финансијским организацијама и зато што би ЕУ и Београд заједнички контролисали међународне границе Косова и Метохије. Коначно, Београд и Приштина би делили одговорност за статус неалбанских заједница на КиМ.

Преговарачка позиција Београда указује да Србија мења своју политичку културу коју од деветнаестог века карактерише тежња ка државној централизацији. Концепт танког и заједничког суверенитета над Косметом је, између осталог, признање да се сада не дефинише само идентитет Србије већ и да Приштина дефинише албански идентитет.

Шта чинити сада? Купер нуди одговор и на ово питање. Док год се решење одређеног конфликта не пронађе, препоручује он, много је боље наставити разговоре како би сам процес преговарања свима био изговор за наду и чекање него погоршати ситуацију преурањеним делањем. Спољни притисак често изазове додатно затварање редова, чиме се само отежава постизање компромиса. Чини се да је Купер у праву. Недавно су се поједини чланови владајуће коалиције удаљили од политике придруживања НАТО-у.

Док процес преговарања траје текуће стање на КиМ требало би сматрати мером јачања узајамног поверења. Косметско јавно мњење ће ово прихватити уколико се политичари у Приштини и Вашингтону искрено посвете мирном преговарачком процесу.

Уколико се Београду и Приштини омогуће адекватни преговарачки услови, нема разлога сумњати да они могу пронаћи модус вивенди. С обзиром на то да обе стране желе да се прикључе ЕУ, онда обе стране морају разумети да у ЕУ нема ексклузивног суверенитета. Београд је изгледа прихватио ову реалност. С временом, то исто ће учинити и Приштина.