Шта фа­ли Швај­цар­ској и Нор­ве­шкој

Про­тив Ру­си­је се да­нас во­ди исти прок­си рат ка­кав је про­тив нас во­ђен де­ве­де­се­тих. Ис­ход, на­рав­но не­ће би­ти исти и за­то што су Ру­си на­у­чи­ли лек­ци­ју. Аме­рич­ки уни­ла­те­ра­ли­зам је у оча­ја­њу учи­нио фа­тал­ну гре­шку. У уло­зи На­по­ле­о­на и Хи­тле­ра са­да се на­шао Зе­лен­ски, а ис­ход је пред­ви­див. Укра­ји­на ће би­ти де­на­ци­фи­ко­ва­на, а САД, ЕУ и НА­ТО ће дра­стич­но осла­би­ти, а мо­жда и не­ста­ти. А ми суд­бин­ску и прав­ну ана­ло­ги­ју мо­ра­мо пра­ви­ти из­ме­ђу Ср­би­је и Ру­си­је, а ни­ка­ко из­ме­ђу Ср­би­је и Укра­ји­не.

Ипак наш спољ­но­по­ли­тич­ки по­ло­жај је до­бар, и због вер­но­сти исто­риј­ском при­ја­тељ­ству са Ру­си­јом и Ки­ном, и за­то што смо из­бе­гли но­ву кон­фрон­та­ци­ју са За­па­дом, и за то тре­ба ода­ти при­зна­ње др­жав­ном ру­ко­вод­ству. Раз­вој до­га­ђа­ја у све­ту је брз, дра­ма­ти­чан и од епо­хал­ног зна­ча­ја. За­то мо­ра­мо са­гле­да­ти на­шу спољ­но­по­ли­тич­ку пер­спек­ти­ву. Она је до­бра. И мо­ра­мо је ис­ко­ри­сти­ти.

Ру­си­ја је да­нас свет­ска вој­но­по­ли­тич­ка си­ла број је­дан, а Ки­на је еко­ном­ска. На­ша по­ве­за­ност са Ру­си­јом је ви­ше­ве­ков­на и за­то је при­мар­на, у сми­слу да смо за Ки­ну парт­нер од ве­ли­ког по­ве­ре­ња, са­мо ако смо то нај­пре за Ру­си­ју.

Ка­да су САД и НА­ТО (а то је и нај­ве­ћи део ЕУ) у пи­та­њу, ми смо пре све­га њи­хо­ва жр­тва, што се и да­нас ис­по­ља­ва на при­ме­ри­ма Ко­со­ва и Ме­то­хи­је и Ре­пу­бли­ке Срп­ске. О Ре­пу­бли­ци Срп­ској Кра­ји­ни да и не го­во­ри­мо. По­сто­ји ли на­да да ће­мо удва­ра­њем про­ме­ни­ти њи­хов од­нос пре­ма се­би? Не! То нам ја­сно по­ка­зу­је по­след­њих че­тврт ве­ка. Удва­ра­њем сва­ка­ко не. Чак на­про­тив, да­ће­мо им мо­гућ­ност за но­ве уце­не. Њи­хов се од­нос мо­же про­ме­ни­ти са­мо ка­да бу­ду по­ра­же­ни од стра­не Ру­си­је, што ће би­ти уско­ро.

Пре не­го што са­гле­да­мо пер­спек­ти­ве, од­но­сно при­о­ри­те­те, де­фи­ни­ши­мо стра­те­шке ци­ље­ве на­ше спољ­не по­ли­ти­ке. То су: осло­бо­ђе­ње (од ди­рект­не и ин­ди­рект­не НА­ТО оку­па­ци­је), ује­ди­ње­ње (де­ло­ва срп­ског на­ро­да и ње­го­вих исто­риј­ских те­ри­то­ри­ја) и еко­ном­ски (као и со­ци­јал­ни и ду­хов­ни) на­пре­дак.

На би­ла­те­рал­ном пла­ну, пр­ви при­о­ри­тет би би­ло са­ве­зни­штво са Ру­си­јом, али и Ки­ном. Ру­си­ја је ту фак­тор број је­дан, без ко­јег оства­ри­ва­ње на­ших стра­те­шких ци­ље­ва ни­је мо­гу­ће. Ми­ни­мум би био оба­ве­зу­ју­ћи уго­вор о при­ја­тељ­ству и са­рад­њи, укљу­чу­ју­ћи за­јед­нич­ку од­бра­ну, а мак­си­мум би би­ло на­ше сту­па­ње у Са­ве­зну др­жа­ву Ру­си­је и Бе­ло­ру­си­је. Ја­ча­ње уго­вор­них од­но­са са Ки­ном би нам мо­гло до­не­ти да­ле­ко ве­ће еко­ном­ске и фи­нан­сиј­ске бе­не­фи­те од оних ко­је има­мо од од­но­са са ЕУ и САД. При­том, Ср­би­ја је у за­гр­ља­ју са Ру­си­јом и Ки­ном сло­бод­на, а у за­гр­ља­ју са САД и ЕУ ни­је.

Сле­де­ћи при­о­ри­тет је, на­рав­но, са­рад­ња са су­се­ди­ма. Отво­ре­ни Бал­кан тре­ба да се по­сте­пе­но ши­ри до гра­ни­ца по­лу­о­стр­ва. На­ше по­нов­но ује­ди­ње­ње мо­ра би­ти пра­ће­но по­ве­ћа­њем са­рад­ње у ре­ги­о­ну, а на­ше ја­ча­ње са­рад­ње са Ру­си­јом и Ки­ном ће на­ше ре­ги­о­нал­не ини­ци­ја­ти­ве учи­ни­ти још при­влач­ни­јим.

Раз­у­ме се, Ср­би­ја је за­ин­те­ре­со­ва­на за при­ја­тељ­ску са­рад­њу са свим зе­мља­ма све­та. Али ако зе­мље ни­су при­ја­тељ­ске (при­зна­ле не­за­ви­сност Ко­со­ва, уце­њу­ју нас...), он­да не мо­ра­мо баш мно­го да се тру­ди­мо. Оних дру­гих је ви­ше.

Ова­ква би­ла­те­ра­ла на­ме­ће и дру­га­чи­ју и мно­го раз­ви­је­ни­ју и пер­спек­тив­ни­ју мул­ти­ла­те­ра­лу. С јед­не стра­не, тре­ба да од­у­ста­не­мо од пу­но­прав­ног члан­ства у ЕУ. Ем при­сту­па­ње бес­ко­нач­но ду­го тра­је и све вре­ме нас не­чим уце­њу­ју, ем је са­ма ЕУ по­че­ла да по аме­рич­ком дик­та­ту ра­ди про­тив соп­стве­них ин­те­ре­са. Раз­у­ме се да нам до­бри од­но­си тре­ба­ју, али за­што се не би­смо за­до­во­љи­ли при­дру­же­ним члан­ством. Шта фа­ли Швај­цар­ској и Нор­ве­шкој, па и Бри­та­ни­ји, ко­ја има са­мо тр­го­вин­ски спо­ра­зум? Е, по­сле те од­лу­ке би нам се отво­ри­ли мно­ги хо­ри­зон­ти са­рад­ње са при­ја­тељ­ским зе­мља­ма: БРИКС, ШОС, ЕАЕС, По­јас и пут, ОДКБ, и на­рав­но и сва­ка­ко, и не на по­след­њем ме­сту: По­крет не­свр­ста­них! Са­да смо са­мо по­сма­тра­чи, што је ап­сурд­но, а Бе­ло­ру­си­ја је пу­но­прав­ни члан!

По­треб­не су нам и не­ке ре­стрик­ци­је. Са­рад­њу са НА­ТО-ом тре­ба све­сти на ме­ру про­пи­са­ну Деј­тон­ским спо­ра­зу­мом и Ре­зо­лу­ци­јом 1244. Ха­шки три­бу­нал ви­ше не по­сто­ји, али Ср­би­ја тре­ба да за­тра­жи од СБ УН ре­ви­зи­ју ње­го­вог ра­да, јер са­ми не­ма­мо пра­во да при­хва­та­мо ре­зул­та­те агре­си­је на на­шу зе­мљу. По­ред то­га, мо­ра­ју се уки­ну­ти ко­ло­ни­јал­но-ко­руп­тив­ни ме­ха­ни­зми ко­ји ра­за­ра­ју су­ве­ре­ни­тет и де­мо­кра­ти­ју, као што је фи­нан­си­ра­ње ме­ди­ја и не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја из за­пад­них цен­та­ра мо­ћи.

„Ми, по­ли­ти­ча­ри и ад­ми­ни­стра­то­ри, ко­ји се ку­ва­мо у ко­тлу сва­ко­днев­них про­бле­ма – нај­не­за­хвал­ни­ја смо вр­ста за ви­со­ке оце­не”, кон­ста­то­вао је сво­је­вре­ме­но Ју­риј Луж­ков у не­кро­ло­гу Сло­бо­да­ну Ми­ло­ше­ви­ћу. Да, у све­ту пу­ном про­тив­реч­но­сти и кон­фрон­та­ци­ја, ка­кав је ве­ко­ви­ма дик­ти­рао За­пад, уло­га др­жав­них слу­жбе­ни­ка је те­шка и не­за­хвал­на. Та­ко је на Бал­ка­ну и да­нас.

У Но­вом све­ту, све­ту чо­ве­ко­љу­бља, све­ту са­рад­ње, а не над­ме­та­ња, све­ту у ко­јем сви до­би­ја­ју, а про­тив ко­јег за­пад­на оли­гар­хи­ја и да­ље во­ди из­гу­бље­ни рат и та­ко за­у­век оста­је у про­шло­сти, у том све­ту ће уло­га др­жав­них слу­жбе­ни­ка та­ко­ђе би­ти те­шка, али не­ће би­ти не­за­хвал­на.

А и уоп­ште, та­мо је сви­ма до­бра пер­спек­ти­ва.

*Пот­пред­сед­ник Ме­ђу­на­род­не сло­вен­ске ака­де­ми­је