Несрећа у „Винчи” није наш Чернобиљ

Следећег месеца навршава се 65 година од када је у бившој Југославији забележен јединствен догађај, назван „Акцидент Винча”. Наиме, 15. октобра 1958. године шесторо научника Института за нуклеарне науке „Винча” озрачено је дозом радијације која се није могла измерити, због чега су пребачени на лечење у Француску. Овај догађај био је значајан за свет медицине јер је код петоро људи први пут у свету примењена трансплантација коштане сржи, захваљујући којој је четворо научника преживело. Иако се деценијама сматрало да се све одигравало под велом тајни и да је држава заташкавала овај случај, професор др Снежана Пајовић, директорка Института „Винча”, истиче у разговору за „Политику” да то није тачно и да постоје бројни записи о свему што се догодило.

– То су неосноване оптужбе. Након два дана медији су пренели вест о овом догађају. И у „Политици” је био текст о томе. Александар Ранковић, који је био на челу Савезне комисије за нуклеарну енергију, после неколико дана изашао је у јавност са једном информацијом о томе шта се десило. Случај је на неки начин био повод за формирање Међународне агенције за атомску енергију. Ипак, сада се о њему доста говори због брзог ширења вести преко интернета и снимања филмова на ову тему – наглашава др Пајовић.

Како је заправо дошло до несреће?

У званичним документима се наводи да је до акцидента дошло потпуно неочекивано. Тог кобног дана млади сарадници-научници, који су имали између 24 и 26 година, нормално су дошли на посао са намером да ураде своје експерименте. Први пут када су обављена мерења радиоактивности све је протекло у реду. Проблем је настао на првом реактору који је код нас направљен, реактору Б, који се сматрао школским управо зато што су млади на њему радили истраживања која су служила за израду дипломских радова талентованих студената. Реактор је нуклеарна машина која при раду ослобађа неутроне. Наши инжењери су га пројектовали, али је уранијум који је неопходан да би се направила ланчана нуклеарна реакција добијен из бившег СССР-а. Ланчану нуклеарну реакцију изазивају успорени неутрони, а њих успорава такозвана тешка вода. У записима стоји да се један од њих сувише примицао реактору да би видео да ли се ту нешто догађа. То је био Живота Вранић, који је страдао после акцидента. Реч је о изузетно талентованом дипломцу, студенту генерације Природно-математичког факултета.

Зашто се није укључио неки аларм да покаже да нешто није у реду?

Аларм се није укључио. Међутим, они који су били ту осетили су мирис озона. Нажалост, тада им је све постало јасно, дошло је до такозваног прекритичког озрачивања. То је заправо ниво озрачења које инструменти не могу да измере. Колико год да су били уплашени и свесни да су тада примили смртоносну дозу зрачења, млади научници су, ипак, испоштовали целокупну процедуру зауставивши даљи процес у реактору да се не би озрачио још неко од сарадника у институту. Они су урадили једну изузетно хуману ствар. Након тога су поскидали сатове и металне предмете са тела и пребачени су у амбуланту. Знало се да је купање прва фаза када са себе морају да сперу што више активитета, а затим и мењање гардеробе и пребацивање у болницу. Павле Савић, директор института, знао је да код нас медицински приступи у лечењу радијационе болести нису довољно развијени и да се људи који су примили толику дозу зрачења не могу спасити. Искористио је своја познанства са стручњацима Института „Кири” у Паризу, пре свега Иреном Кири, ћерком Марије Кири, јер су били пријатељи, па су озрачени научници већ 16. октобра пребачени авионом ЈАТ-а у Париз. Једина опција да преживе била је да се уради експериментална метода лечења, односно трансплантација коштане сржи.

Да ли је утврђено ко је крив за несрећу?

Делегација Међународне агенције за атомску енергију је 1960. године испитала случај детаљно и дошло се до закључка да је реч о комбинацији људског фактора и техничке несавршености реактора.

Знате ли да неки стручњаци сматрају да је овај догађај српски Чернобиљ?

То се не може поредити. У институту је било много научника који су радили тог дана и нису озрачени. Неки су ту чак и живели. Они су касније из безбедносних разлога исељени из круга института.

Да ли се у институту и даље налази реактор из тог времена?

Не, такав нуклеарни комплекс више не постоји. У новембру 2010. године целокупно нуклеарно гориво, уранијум, враћено је Русији.

Озрачени научници из Института „Винча” су заправо били први пацијенти на свету код којих је примењена трансплантација коштане сржи.

Др Жорж Мате је то урадио и њему је Србија заувек захвална на томе, као и грађанима Француске који су одлучили да буду даваоци коштане сржи за наше људе. Они су ризиковали свој живот због наших научника. То је било веома ризично, био је то операциони захват који је до тада био у експерименталној фази и опасан и за примаоца и за даваоца. У то време није рађена компатибилност ткива примаоца и даваоца, већ се радила само подударност крвних група. Тако да су наши научници, поред одличних лекара, имали и доста среће да је све успело. По записима којима располажемо, након два дана је преминуо Живота Вранић, јер његов организам није прихватио нову коштану срж. Али сматра се да је имао још неких здравствених проблема и да је то утицало такође на његову смрт. Они који су преживели током боравка у болници су све време писали о томе шта им се дешавало. У знак сећања на тај догађај као вид захвалности француским грађанима и др Жоржу Матеу код нас у управној згради института постоји једна посебна спомен-плоча. Интересантно је да је др Мате преминуо на годишњицу акцидента, 15. октобра 2010. године. О акциденту у „Винчи” је написао књигу професор др Горан Милашиновић, а глумац Драган Бјелогрић је снимио филм „Чувари формуле”, за који чујемо да добија одличне критике на фестивалима у свету.

Колико је овај догађај утицао на ток светске медицине?

Овај успешни пионирски пројекат трансплантације коштане сржи је имао велики значај за медицину уопште. Након тога је кренула примена пресађивања коштане сржи код особа које имају акутну леукемију и различите лимфоме, са успешним резултатима.

Да ли су научници који су преживели несрећу и трансплантацију имали неке здравствене последице?

Сви су доживели дубоку старост. Научница је родила двоје деце, али мушкарци који су тада озрачени нису могли да имају потомство. Радијациона болест има штетан ефекат нарочито на репродуктивно ткиво. Последњи научник из тог тима је преминуо прошле године и то због ковида 19.

Постоји ли могућност да у данашње време дође до неке сличне хаварије?

У данашње време је мала вероватноћа да се тако нешто деси. У складу са Законом о радијационој и нуклеарној сигурности и безбедности, мониторинг радиоактивности у животној средини врши се ради утврђивања присуства радионуклида у животној средини и процене нивоа излагања становништва јонизујућим зрачењима, и то у редовним условима, у случају сумње на акцидент и у току акцидента. То се ради у континуитету, већ деценијама, на различитим локацијама.

Данас смо окружени разним уређајима за које се зна да имају одређену дозу зрачења. Како можемо да се заштитимо?

Зрачење је веома опасан физички фактор. Проблем је што га не видите и не осећате. Када га осетите, онда то има озбиљне последице. Када је реч о свакодневном животу треба имати на уму да зрачење има кумулативни ефекат. Какав ће ефекат имати на организам то зависи од генетског профила особе и њеног одбрамбеног механизма. Сви апарати који се налазе у домаћинству зраче, као и компјутери и мобилни телефони. Не треба претеривати са њиховим коришћењем, довољно је причати модерним мобилним телефоном минут и који секунд. Не треба носити ове телефоне у џеповима панталона. Све то утиче на репродуктивно здравље. О томе се не води довољно рачуна.

Научници у вашој установи раде на осмишљавању заштите од електромагнетног зрачења.

Од 1. новембра 2022. реализује се пројекат који има за циљ продубљивање сарадње између престижних научних институција ЕУ из области електронике, наноматеријала, микророботике и науке о полимерима. Пројекат се бави развојем композита на бази графена за заштиту од електромагнетног зрачења.

Како се мери безбедност зрачења?

Лабораторија за заштиту од зрачења и заштиту животне средине основана је 1958, након акцидента. Праћење јачине дозе гама зрачења омогућено је системима ране најаве нуклеарног или радиолошког акцидента где се бележи доза гама зрачења у реалном времену на више локација. Ради се анализа присуства природних и вештачких радионуклида у ваздуху, падавинама. Анализе укључују и узорке површинских вода, воде за пиће, седимента, животних намирница и сточне хране. А ради се и мониторинг радиоактивности реке Дунав на граничном профилу са Мађарском.

Мислите ли да би Србија требало да изгради нуклеарну електрану?

Не могу да кажем ни да сам против тога, ни да сам за то. То треба да буде одлука Владе Републике Србије. Имајући у виду да су безбедносне мере присутне у земљи и да се мери радиоактивност, да постоји компетентност људи, уколико буде донета позитивна одлука о томе, уз примену регулатива, апсолутно подржавам тако нешто. Али то зависи од политике државе и стратешке политике суседних земаља. Да ли је то нужно код нас зависи и од тога са коликом ћемо енергијом располагати у наредном периоду, да ли ће доћи до дефицита енергије… Све треба узети у обзир. Уколико се донесе таква одлука, ми смо као институција спремни да сарађујемо и помогнемо у реализацији.

Који су најважнији пројекти на којима тренутно радите?

Тренутно се реализује 202 пројекта, и то 164 међународна (НАТО, пројекти билатералне сарадње, ЦОСТ акције, ХОРИСОН ЕУРОП, ХОРИСОН 2020) и 38 националних (Фонд за науку и Фонд за иновациону делатност Републике Србије). Од националних истакла бих пројекте финансиране од стране Фонда за науку из позива Идеје, као што је онај који се бави развојем транспарентних, антибактеријских, фотоактивних полимера за примене као превлаке за објекте са великом фреквенцијом додира и за паметне уринарне катетере. Још један пројекат Фонда за науку развија технологију базирану на неинвазивном прикупљању података са површине људског тела и применом метода вештачке интелигенције која ће омогућити реализацију дијагностичког уређаја за рано откривање слабости срца, а који ће бити довољно економичан и једноставан да се примењује у примарној здравственој заштити и тиме постане доступан великом броју пацијената. Слабост срца је стање у којем срчани мишић више није у стању да пумпа довољну количину крви за несметано функционисање организма. У случају касне дијагнозе, процес постаје неповратан, па се лековима и уградњом помоћних уређаја за срчане коморе може само успорити, док је једино трајно решење трансплантација срца. Уколико се открије у раној фази, процес слабљења срца се може зауставити лековима.

Помињете вештачку интелигенцију. Да ли је ће она по вама донети добробит или је претња по човечанство, како неки сматрају?

Мислим да је то добробит. Примена вештачке интелигенције уз поштовање етичких кодекса је кључна ствар. Данас се све може злоупотребити и зато је у реализацији пројеката битно да постоје строге етичке регулативе које треба контролисати и у току реализације пројеката.

Јапан је недавно почео да испушта у океан више од милион тона пречешћене радиоактивне воде из уништене нуклеарне електране „Фукушима”. Колико то може да буде опасно? Неке земље су већ забраниле увоз свих морских плодова.

Мислим да нема разлога да се људи плаше. То је разматрано две године. На основу детаљне анализе закључено је да би контролисано, постепено испуштање пречишћене отпадне воде у море имало занемарљиво мали радиолошки утицај на људе и животну средину. Вода која се налази у нуклеарној електрани „Фукушима Даичи” је третирана како би се уклонили готово сви радиоактивни елементи из ње, сем радиоактивног елемента трицијума, што значи да ће пре самог испуштања воде она додатно да се разблажи како би се концентрација трицијума спустила испод критеријума за испуштање. Јапанци воде рачуна о здрављу становништва. После Хирошиме да нису добро водили рачуна о здрављу становништва ко зна колика би била учесталост малигних болести, јер та врста зрачења има касне ефекте.

Тито је имао идеју о прављењу атомске бомбе

Да ли је тачно да је некадашњи председник Југославије Јосип Броз Тито инсистирао да научници у „Винчи” направе атомску бомбу?

Оно што постоји у документима јесте да је постојала идеја о прављењу атомска бомбе, али да нико, па ни Тито, није инсистирао да то мора да се уради и није вршио пресију. Тачно је да је он имао идеју о томе, али се од тога врло брзо одустало.

Србија домаћин скупа за стручњаке из 20 земаља

Ових дана сте у САНУ отворили значајан стручни скуп, Девету међународну школу и конференцију о фотоници. О чему је реч?

„Photonica 2023” је конференција и међународна школа о фотоници која се организује у сарадњи Института за нуклеарне науке „Винча”, Оптичког друштва Србије и Српске академије наука и уметности. Овај скуп препознат је у међународним научним круговима као форум високог квалитета и од изузетног значаја за истраживања из области квантне и нелинеарне оптике, биофотонике, оптичких материјала и метаматеријала, ултрабрзих оптичких феномена, оптичких комуникација и ласерских технологија. На скупу је било више од 200 научника из 20 земаља.