Графит о повратку

Прошло је више од једне деценије од када имам обичај да „прелиставање” омиљеног дневног листа, отпочнем са рубриком Погледи, што се десило и пре неки дан, тачније 25. августа 2023, када је са подлоге српске тробојке као сунце са неба засијао натпис исписан крупним, боје злата, словима: „Кад се војска на Косово врати”, са графита навијача Спартака у Подмосковљу, који је уредништву рубрике послужио као илустрација за текст „Графити као трубе рата”.

У тренутку силног узбуђења помислио сам да је Америка, након четврт века одлагања, коначно одлучила да започне са доследном реализацијом одредаба из Резолуције 1244 СБ УН, а у вези са статусом јужне српске покрајине Метохије и Косова, дајући у драматичним глобалним околностима пример свима, а посебно Русији и Кини, како се поштује Повеља Уједињених нација и међународно право, истовремено напуштајући досадашњу устаљену праксу примене сопствених, колонијалних, хегемонистичких, и крајње недемократских правила у решавању за цео свет, судбоносних питања.

Нажалост, радовању је дошао крај оног момента, када сам прочитао наслов текста и угледао фотографију аутора. Јер Америка је та која је преузела обавезу да се војска Србије на Косово врати. И неће бити мира све док се преузете обавезе не испуне. После пажљивог читања, сам по себи се намеће први утисак, да је овај текст намењен циљној групи, делимично или потпуно необавештеном аудиторијуму. Јер како другачије схватити тако страствено испољавање ауторове наклоности са невиђеном конзистентношћу илити чврстином у односу на тзв. вредности тзв. колективног запада и истовремено њиховој упорној промоцији.

А, о каквим је управо то вредностима реч, недвосмислено потврђују смернице водећег америчког спољнополитичког стратега Џорџа Кенана, које је упутио Стејт департменту, још 1948, садржане у следећој реченици: „...Престати расправљати о нејасним и нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократизацији. Морамо наступити са позиције силе.”

Ето, шта представља максиму западних вредности.

Но, све док постоје Уједињене нације, такве какве јесу, кључ мира не само на Балкану и у Европи, већ и на свакој тачки планете Земље, за сада се налази у рукама сталних чланица СБ са правом вета, с тим што су чланице Енглеска и Француска у потпуној власти Америке.

Аналогно и о судбини Метохије и Косова, односно да ли ће и након протека четврт столећа од доношења Резолуције 1244, бити поштована Повеља УН и међународно право, одлучују: Америка, Русија, Кина и Србија, ова последња као потписница споразума. Србији преостаје само да буде конзистентна, односно постојана, као и увек у својој дугој историји.

Рођење новог и бољег светског поретка, означио је Владимир Владимирович Путин, покретањем специјалне операције у Украјини, 24. фебруара 2022. а које ће узроковати да и САД ускоро почну са применом и поштовањем повеље УН и принципа међународног права, одричући се својих сопствених правила, добровољно или на зор.

Дакле, кључ мира, не само на Балкану него и на азијском потконтиненту, Европи – у географском смислу највећем полуострву Азије, представља Резолуција 1244, коју је пре скоро четврт века усвојио највиши орган Уједињених нација, Савет безбедности на свом 4.011 састанку 10. јуна 1999, на темељу Кумановског споразума, потписаног након скоро тромесечног непрекидног бомбардовања НАТО-а Савезне Републике Југославије, предвођеног Америком, уз употребу полунуклеарног оружја, чиме је одложен почетак Трећег светског рата, а само захваљујући присебности и државничком умећу тадашњег председника Слободана Милошевића.

Управо овим документом, највеће снаге по међународном праву, предвиђено је, поред гарантовања суверенитета и територијалне целовитости Савезне Републике Југославије и „безбедан и слободан повратак свих избеглица и расељених лица њиховим домовима” (Кфор), „свеобухватан приступ економском развоју” (Унмик), како би се обезбедила егзистенција становништва, „демилитаризација ОВК” и гарантован повратак војске СР Југославије (Србије) „у броју не већем од две хиљаде, до максимум 1.999 припадника војнобезбедносних снага”. Повратак своје војске, Срби у Метохији и на Косову очекују већ четврт века, па се не може тврдити да је реч о некаквом позиву на нови косовски бој, све док постоји нада да ће се Америка на крају привести памети.

Живадин Јовановић, савезни министар спољних послова у последњој деценији 20. века, дао је себи труда да, међу корицама књиге под насловом „1244 кључ мира у Европи”, Београд, 2018, смести бројна документа од огромног значаја за прошла, садашња и будућа времена и пружи све неопходне податке и тумачења, без којих се не може схватити положај српског народа на Балкану, нити значај овог документа (Резолуција 1244) за његову будућност.

Сви они који претендују да се представе као кредибилни аналитичари, историчари и разни коментатори на глобалном нивоу, а који се свакодневно смењују у средствима јавног информисања и појављују по улицама градова Србије, а жељни су изворних информација, нека се домогну ове књиге.

Вечита дилема да ли новинари и разни извештачи могу изазивати и распиривати ратове, враћа ме у период више од пола века уназад, када је започео сукоб на тромеђи два континента, Азије и Африке и једног потконтинента, Европе. Од тада па до данас, на глобалном плану, дошло је до тектонских промена, с тим што је остао исти хегемон, САД.

Те давне 1967, са пословним партнерима из Словеније, налазим се на службеном путу на релацији: Бејрут, Аман, Јерусалим, Дамаск, Багдад и Техеран, баш овим редом. Све време нашег боравка чуле су се непосредно или преко радија и телевизије овације одушевљених маса „Насер – Насер –Насер!”, а повод је победа арапског света (УАР, савез Египта и Сирије), чији је неприкосновени лидер био управо Гамал Абдел Насер, један од оснивача покрета несврстаних земаља, у рату са Израелом. Том приликом сам „упознао” Роберта Фиска, Британца, светски чувеног новинара, ратног извештача, претежно са Блиског и Средњег истока, који је након три деценије стигао и у Југославију, на Косово, најављујући предстојеће сукобе на Балкану. Као птица злослутница своју репортажу „крунисао” је разговором са мном, као генералним директором Трепче, 1998. у мом кабинету у Звечану и све то објавио у лондонском „Индипенденту”, број 437 од 21. јуна исте године.

Аутора текста са почетка ове колумне први пут сам „упознао”, када сам на његов стубац: „Која је адреса Марка Ђурића”, „Политика” од 14. јуна 2019, на омаловажавање Резолуције 1244 и међународног права, реаговао својим текстом: „Резолуција 1244 је кинески зид”, који је узгред буди речено увршћен међу сто докумената књиге: „САНУ и косовско питање”, док се други наш „сусрет” десио такође поводом метохијско-косовског питања где „препоручује”, „Заборавите тзв. Косово”.

У овим „сусретима” запазио сам доста сличности између ова два позната новинара и ратна извештача. А да ли су изазивачи или распиривачи ратова, време ће показати.

Генерални директор „Трепче” у последњој деценији 20. века